Једна стара мотика

Једна стара мотика Писац: Драгиша Лапчевић

    Од врло великог је интереса компаративно пратити развитак наших алата; јер се, тим путем, најпоузданије може утврдити развој наше материалне културе у извесним епохама и најбоље припомоћи изградњи наше културне историје. Зато је врло потребно прикупљати наше старинске алате, проучавати их у вези са ступњима наше радиности, упоређивати њихов развитак и на њиховоме напредовању утврђивати још и факат поступнога напредовања у привредноме развоју.
    Тога ради сам ја 1893. год., док је под мојом руком и под мојим стварним управљањем била Пожешка Подружина Српског Пољопривредног Друштва, установио, при њој, Пољопривредни Музеј, о коме је и у Тежаку било речи, у који је била унесена првобитна воловска кола (араба), воловске двоколице, врадељ, првобитна ралица, и т. д., даље, други алати пољопривредни по своме развитку за последњих 100 година, и многе друге пољопривредне справе и алатке, те се, доста обилате, студије на њима могле вршити. У низу тих справа је био и један гвоздени раоник, сасвим малога и невероватно малога обима, којега је у Отњу код Пожеге био ископао пок. Јевта Бонџулић, па га мени ради проучавања и даљега чувења донео. (О томе сам писао у својој књизи Наша стара пољска привреда).
    За неколико године је овај Пољопривредни Музех био врло јако нарастао и по броју предмета, и по њиховој изванредној разноликости и, особито, по њиховој нечувеној интересантности. Да су само ти предмети, који су дотле били прикупљени, сачувани, они би представљали једно скупоцено богаство за проучавање наше материалне културе.
    Али, кад сам 1899 године ухапшен и осуђен, сматрало се за потребно да се све оно од мојега рада, што се могло уништити, уништи, и да се, бар с те стране, дотре траг моје културне делатности, кад се, већ, није могло уништити оно што сам, дотле, успео пренети на народ (развитак калемарства, посларства, обрада и неговање усева, и т. д.). Зато је, пре него што је дошла моја осуда, сместа по моме затварању, уништена Пожешка Подружина Српског Пољопривредног Друштва и разграбљен и уништен и Пољопривредни Музеј, по мало и уз садејство самога Друштва, које је усрдно било притекло у помоћ антивелеиздајничком курсу! Тако је уништена једна изврсна збирка пољопривредних алата, справа и успеха културних, па је упропашћен и онај драгоцени раоник, који је био изванредно важан доказ некадање наше културе.
    Јер је тај рионик био најнепобитније сведочанство о томе: да смо ми имали, поред ралице, још и плуг, и да се њиме служило на имањима властелинским и манастирским, ако и не себарским.
    Разуме се, и плуг је морао бити мали, према обиму раоника, те је и бразда, такође, морала бити мала; али, свакојако, и већа и дубља него ли бразда коју је повлачила ралица.
    Сад сам, ових дана (12 априла 1928 год.), приликом свога изледа у тај крај, опет из Отња, од Недељка Секулића, човека који зна за мој интерес о старим пољопривредним алатима, добио једну гвоздену мотику, која је, 1926 године, ископана у истом селу, у Отњу, на имању које се зове Глибаћевина, у крају званом Кулаче. Интересно је назвање раја (Кулаче). Мотика је дугачка 21 сантиметар, широка, на најширем крају (којим се, у ствари, и копа), 14 сантиметара, ушице су дуге 5/2 см. а широке 3 сантиметра.
    Свакојако ће ова мотика бити из старога доба, из средњега века, и служи као непобитни доказ наше (властелинске и манастирске и ако не себарске) културе, која је, одиста, била на високоме ступњу, с обзиром на околност, за коју налазимо доказе у једном запису г. Љуб. Стојановића у његовоме делу Стари српски записи и натписи, да су, чак и манастири, 1825 год. копали — с дрвеном мотиком!
    Како је селу стари назив Хотањ (Хотань), које је име име врло карактеристично, како само налазиште ове мотике носи такође врло карактеристичан назив Кулаче, како тамошњи крајеви ноце такође и друге карактеристичне називе и како се после раоника, који је ископан 1893 год., нашла у истоме селу и ова мотика, то нам даје повода да ово село детаљније проучимо и да се на њему мало дуже задржимо.
    Сад, пак, објављујући ово поновно налазиште једнога врло важнога културног срества, као што је ова мотика, ми стојимо на расположењу да је предамо каквоме музеју, ако се наши културни радници овом појавом заинтересују и ако затраже споменике наше средњевековне културе. Најбоље би, међутим, било да се обнови оно, што је, из пукога партизанства, полиција уништила 1899 године!

Извор

1928. Живот и Рад. Година 1, књ. 1, свеска 5, стр. 332–334.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгиша Лапчевић, умро 1939, пре 85 година.