Ја не могу овдје...
Ја не могу овдје; овдје лед ме бије,
Овдје нема сунца што ме тако грије,
Сунца, милог сунца, сунца мога раја -
Мога завичаја.
Ја не могу овдје. Моја душа воли
И лијепу Рону и воду Лимана,
И далеке шуме што се виде доли
У подножју хладном вјечнога Монблана;
Моја душа воли овај крај слободе,
Ову земљу људи, једнакости, права.
Ал' тамо, врх кршâ гдје облаци броде,
Тамо, с голих брда гдје мирише трава,
Тамо, гдје су моји другови и браћа,
Тамо, роду своме душа ми се враћа.
Ја не могу овдје. Тамо гдје увече
Врх далеких брда као ватра плане,
Испод црног Хума гдје Неретва тече;
Тамо гдје ме љубе, тамо гдје ме воле,
Гдје се моја браћа за род богу моле;
Тамо гдје сам снивô оне златне снове,
Тамо моја душа плачући ме зове.
Ондје нек ме једном и у гроб сахране.
Женева, 1902.