Јанковић Секула и паша од Грахова
Силан паша на Грахово паде,
Пашалије около Грахова,
Дели Мујо на високу кулу,
Баш на кулу Граховскога кнеза;
Али кнеза дома не бијаше, 5
Већ излази млађана кнегиња.
Говорио делибаша Мујо:
„Донеси нам кондир воде хладне,
„Да уморни умијемо лице.“
Донесе им кондир воде хладне; 10
И сви Турци лице умивају,
Али не ће делибаша Мујо,
Већ он гледа у зелену траву,
Како расте трава на завојке
Као дојке у младе дјевојке; 15
Па говори млађаној кнегињи:
„Чујеш мене, кнежева кнегињо!
„Чуо јесам гдје казују људи,
„Да с' у твојем двору бијеломе
„Одгојила румену ружицу — 20
„Устргни је, и поклони ми је.“
Ал' говори млађана кнегиња:
„Све ј' истина што казују људи,
„Ал' ја ти је поклонит' не могу,
„Јера ми је други запросио, 25
„Запросио Сибињанин Јанко
„За својега нејака Секулу —
„Нејма њему нег' дванаест љета —
„На њ' удрио биљег и штиваље,
„Мој Мујага: дванест прстенова, 30
„Све дванаест од сухога злата,
„И у косе два гајтана златна,
„У гајтаним два камена драга,
„При ком види ситан везак вести
„У по ноћи као у по дана.“ 35
Кад то чуо делибаша Мујо
Он ми оде паши под чадоре,
Па је паши ријеч говорио:
„А мој пашо, мили господару!
„Што имаде лијепа дјевојка, 40
„У нашега Николице кнеза,
„Да зор ти би пашиница била;
„Што је земље на четири стране,
„А мој пашо, турске и каурске,
„Да је таке у свијету нејма!“ 45
Кад је паша ријеч разумио
Он дозива Николицу кнеза,
Па је њему, тихо говорио:
„Чу ли мене, Николица кнеже!
„Ја сам чуо, казују ми људи, 50
„Да имаде румена ружица,
„У твојему двору бијеломе,
„Устргни је, и поклони ми је,
„Да будемо главни пријатељи.“
Ал' говори Николица кнеже: 55
„Ој бора ми, пашо господару!
„Све истина што казују људи,
„Ал' залуду драги господару,
„Када сам је другом поклонио,
„А баш оном Сибињанин Јанку, 60
„За његова нејака Секулу;
„На њ' удрио биљег и штиваље,
„А мој пашо, дванест прстенова,
„Све је дванест од сухога злата;
„И у косе два гајтана златна, 65
„У гајтане два камена драга,
„При ком с' види ситан везак вести,
„У по ноћи као у сред подне!“
Кад је паша ријеч разумио,
Онда кнезу тихо говорио; 70
„Чујеш мене, Николица кнеже!
„Ти узимај лист књиге бијеле,
„Па је шаљи ка Сибињу граду,
„А на руке од Сибиња Јанку,
„Нек доведе нејака Секулу, 75
„Да простремо дивaн-кабаницу,
„И проспемо бурме и прстење,
„Нек' обира лијепа дјевојка,
„Нек' обира, кога њози драго,
„Ког обере, оног је дјевојка.“ 80
Кад се кнеже на невољи нађе
Он ми пише књигу шаровиту,
Те је шаље од Сибиња Јанку,
У књизи га кнеже поздрављаше,
И овако њему говораше: 85
„Пријатељу, од Сибиња Јанко!
„За луду си цуру испросио
„За твојега нејака Секулу,
„Кад је данас други препросио,
„Препросио паша од Грахова! 90
„Већ чули ме, од Сибиња Јанко,
„Да си брже на Грахово равно,
„У суботу која прва дође,
„Да прострeте диван кабаницу,
„И проспете бурму и прстење, 95
„Да обира лијепа дјевојка,
„Ког обере, оног је дјевојка!“
Кад је кнеже књигу накитио,
И он нађе лака књигоношу,
Даде књигу у бијелу руку, 100
И даде му три дуката жута;
Књигоноши тихо говорио:
„Носи књигу ка Сибињу граду,
„А на руке од Сибиња Јанку.“
Ја да видиш лака књигоноше, 105
Када прими књигу и наредбу,
Па окрену путем пријекијем,
Вучки јесте поље прекасао,
А хајдучки високе планине.
Срећно дође ка Сибињу граду, 110
Под Јанкову под високу кулу.
Кад пред кулом млађани Секула,
Сједи, брате, на стјени студеној,
Кад га виђе лаки књигоноша,
Пред њиме се смјерно поклонио, 115
Пољуби га у скут и у руку,
На кољено књигу оставио.
Прима књигу дијете Секула,
И на књизи печат разломио,
Те погледа шта му књига пише, 120
Њему књига доста неповољна,
Књигу учи, грозница га мучи,
И на очи сузе прокапљују.
Њега гледа Сибињанин Јанко,
Са демира са високе куле, 125
Па он пита сестрића Секулу:
„Оклен књига од кога ли града,
„Шта л' се у њој жалостиво пише,
„Те прољеваш сузе од очију?
„Је ли књига сине од мејдана? 130
„Ако ли је књига од мејдана,
„Ти се не бој док је твога даја?“
Проговара млађани Секула:
„Прођи ме се, мој милосни дајо;
„Није књига од дуга мејдана, 135
„Већ је књига од Грахова равна,
„Од нашега Николице кнеза,
„Залуду си цуру испросио,
„На њ' удрио биљег и штиваље,
„И дванаест златних прстенова, 140
„И остале све редом дарове,
„Када ју је други препросио,
„Препросио паша од Грахова,
„И нас зове на Грахово равно,
„Да простремо дивaн-кабаницу, 145
„И проспемо бурме и прстење,
„Па да бира лијепа дјевојка,
„Да обира кога њојзи драго,
„Ког обере, оног је дјевојка!“
Тада вели Сибињанин Јанко: 150
„Чујеш мене, дијете Секула!
„Ти униђи у топле подруме,
„Те опреми два коња витеза,
„Мени вилу, себи ластавицу,
„Док с' опремим на бијелој кули!“ 155
То Секула једва дочекао,
И униђе у топле подруме,
Те опреми два коња витеза,
Њему вилу, себи ластавицу.
У то доба и Јанко са куле. 160
Па с' опреми и млади Секула;
Обојица коње појахаше,
И одоше ка Грахову равну.
Добро их је дочекао кнеже.
Ја да видиш госпође кнегиње, 165
Она иде да шћерку облачи,
Па је шћери тихо говорила:
„Чујеш мене, моја шћери драга!
„Кад ти станеш обират јунаке,
„О Марио, моја шћери драга! 170
„Немој ми се шћери преварити
„Да обереш дијете Секулу —
„Већ обери пашу господара,
„Да ти будеш пашиница млада,
„Свилу предеш, а на свили сједиш!“ 175
Ал' да видиш лијепе дјевојке,
Дјевојка је мајку послушала,
Она спреми паши бошчалуке,
Поручи му да ће за њег' поћи.
Мало вр'јеме за тијем не било, 180
Кад јето ти од Грахова кнеза.
Стаде отац шћерцу сјетовати:
„Шћери моја, од злата јабуко!
„Кад ти станеш обират јунаке
„Немој ми се шћери преварити, 185
„Ни Христову вјеру похулити,
„Не избери пашу господара,
„Већ избери Сибињан Секулу;
„Дијете је арли и љутито,
„Море овдје заметути кавгу.“ 190
Мало вр'јеме за тим постојало,
Зове паша Николицу кнеза,
Да изведе лијепу дјевојку,
Изведоше лијепу дјевојку,
Простријеше диван кабаницу. 195
Просу паша бурме и прстење,
И још уз њих хиљаду дуката.
Ал' да видиш Сибињан Секуле:
Он извади румену јабуку,
У јабуци злаћано прстење, 200
Ко што но је Србу по закону.
Тад говори паша господине,
Говорио лијепој дјевојци:
„Савиј скуте, лијепа дјевојко,
„Савиј скуте и бјеле рукаве, 205
„Па ти купи бурме и прстење
„И жућаних хиљаду дуката,
„Па ћеш бити пашиница млада,
„И сједићеш на меки шиљтети,
„Двориће те танахне робиње 210
„И зваће те: „мила госпођице!“
„Свилу прешћеш, а на свили сjешћеш.
„Ког обереш данас на дивану,
„Ни говора нејма о мејдану.“
Ал' да видиш лијепе дјевојке, 215
Превари се, уједе је гуја,
Сави скуте и бјеле рукаве,
Те покупи пашино прстење.
Кад то виђе дијете Секула,
Плану дјете, кајно ватра жава, 220
Па ти скочи од земље на ноге,
Па говори лијепој дјевојци:
„Камо вјера, она те убила!
„Пружи мени твоју десну руку,
„Да ја скинем моје обиљежје.“ 225
Превари се, уједе је гуја,
Те му пружи своју десну руку.
Ал' да видиш дијете Секулу,
Он не скида своје обиљежје,
Већ потеже од бедрице ђорду, 230
При рамену осјече јој руку.
Плану паша кај 'но ватра жива,
Па говори нејаком Секули:
„Ој Секула, један каурине!
„Што нагрди лијепу дјевојку? 235
„Ако скочим од земље на ноге,
„Русу ћу ти осијећи главу!“
А Секула другу проговара:
„Бујрум пашо, гдје год теби драго!“
И паши се на ино не може, 240
Јер га Секул позва на мејдана;
Па се скочи паша на бјелина,
А Секула на свога дорина,
У равно се поље саћераше,
Један другом коња нагоњаше, 245
Па и бритке сабље повадише.
Ал' да видиш дијете Секулу,
Он удари пашу брздимице,
Брздимице али смртимице.
Он пресјече пашу на бјелину, 250
И још земље прихватио црне,
Па се врати на бијелу кулу
Гдје ј' отишла лијепа дјевојка;
И он нађе лијепу дјевојку,
Гдје но рони сузе низ образе, 255
И проклиње своју стару мајку,
Која но је на то навратила.
А да видиш дијете Секулу,
Он се хвата руком у џепове,
Па извади стотину дуката, 260
Те их даје лијепој дјевојци:
„Нај то теби, лијепа дјевојко,
„Нек се храниш и ода зла браниш.“
Па повика својем милом ујку:
„Хајд ујаче кући да идемо, 265
„Што сам стио, то сам учинио!“
И одоше здраво и весело,
Баш својему двору бијеломе,
Пјевајући, копље бацајући.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
