Јако и Иванка
Јако и Иванка
Ево ме у завичају, послије много година, а усред зиме!
Сваког јутра сједим у кафани Код галеба, гдје ми је пред очима цијело пристаниште, гдје врви свијет по обали. Дуго посматрам вјечно море и пропадљиве моје земљаке.
У кафани је господар и слуга Јако Боркић, живи љетопис нашега староставнога града. Откад памтим Јака (богме одавно!), увијек је био сух, живолазан и брбљив; сад је сијед, њешто гојнији и тромији, али на језику није попустио. Сад је кафанар, а памтим да је био владичин послужитељ, бакалин, сензал, опћински листоноша - све у своје вријеме. Није се окућио и помало презире женске. Да је приличио простодушан, напрасит и на махове претјерано побожан, то се већ по себи разумије кад је говор о приморцу.
Као сваки живи и мртви љетопис, Јако је у причању проливен, увијек почиње од Адама и губи се у бескрајним потанкостима. Једанпут прође обалом њеки дебели каноник, са затуреним клобуком, са изразом као да ће започети проповијед...
- Диго, Јако, ко је ово?
- Овај поп, је ли? Ово је син, ако се сјећаш, покојнога Шимете папуџије, што је имао радњу на ложи, што је умро...
- Еј, диаволо, Јако, што одмах не кажеш да је то њекадашњи Бортолето! Та он је мој вршњак, та он је доста буботака добио од моје руке! Сјећам се да сам га ја научио пливати! Дакле, он је већ каноник!
Од Јака дознах како се с временом несташни Бортолето (мали Бартуо) ишчаурио у озбиљног дон Бортула, како је данас "дунбок" богослов и најбољи проповиједник у јепархији и највећи љубимац старих госпођа! Све је то лијепо, Јако брате, али да ми је знати обузме ли га кадгод луда жеља да искочи из оне своје "дунбине", да збаци оне мантије, ону озбиљност, оне пусте године, па да опет, ма и за часак, постане "галиотић"!?...
- А она гојазна, црвена баба што се једва креће, ко је оно?... Та је ли могуће, Јако брате! Оно је шјора Матијета, њекадашња дивна, танковијаста Матијета, тако прозвана од ђентилеце (од милоште), чувена због ашиковања и скандала! О, Господ је убио, као што је и убио!...
- Ено и старога Пијера, кога сам познао по големом носу, који је издржао борбу с временом! Ала се Пијеро збрчкао и погурио, ала је дроњав! Кад помислимо, Јако, да је он био најбогатији трговац, најзанесенији политичар и највећи гладун, онда видимо шта значи предати се великој политици и низоким женама! Али, опет, Јако брате, сви смо грјешни! На, подај му њеколико шолди!...
Вријеме је поњекад као усред прољећа иако је тек почетак јануара. Тада су врата и прозори широм отворени, те се кафаница испуни сунцем и морским дахом. Море је глатко као неизмјерно огледало. Над њим круже јата галебова, по њему крстаре бродићи, на којима веслају кремените, окретне острвљанке, те "бијеле удовице". На копну и по бродовима ври приморски говор, чакавштина и мелезна талијанштина.
Такога лијепога јутра Јако и ја најбоље осјећамо да смо синови мора и сунца, те нас обузме свака "испразност", поњекад и "неподопштина".
Он је најпобожнији изјутра, раније, докле нема муштерија. Једном ураних и ја те та затекох гдје чита књигу: Животи светаца и светица божјих,, издање Светојеронимског друштва. Јако ми стаде причати што бјеше прочитао, - живот њеке свете дјевице, из првог доба хришћанства, која се бјеше завјетовала Исусу да ће до смрти остати дјевојком. Али њени родитељи, незнабошци, силом је удаду за њеког римског војника, такође поганина. Сад, као што већ замишљате, настају прикљученија, која се у наше вријеме високе моралности не смију износити у причи, а којима просто кипте старинске наивне књиге, особито житија светих отаца. Јако ми, веома потанко, распреде драматичну перипетију како побожна дјевојка брани свој... завјет! Разумије се да га је, помоћу Христовом, не само одбранила, него је и мужа обратила у праву вјеру и наговорила га да остане "дјевичан", те се обоје посветише.
Кад он сврши, ја извалих њеку примједбу, која га за тренутак немило изненади. Најприје се загледа у мене, па стаде звјерати око себе, као да се боји какве страховите казне божје. Али, другога тренутка, обузе га такав смијех да се узалуд крстио, узалуд ударао прстима по "губици", - јача је била приморска ћуд од страха божјега!
Њеког јутра лак вјетар јежури морску површину, те ситни вали пјенуше и клопоћу о изидану обалу, до које нема више од петнаест корака од кафане. Такога једнога јутра био сам мало заједљив, те сам исмијавао његова галеба над вратима (рад једнога мазала из мјеста), а то Јака толико ражљути да ми напомену њеки догађај из мога дјетињства, догађај кога се веома стидим.
Поњекад, богме, бура звижди и издиже водене брјегове, који се разбијају о камење и запљускују пусту обалу. Тада највише ћутимо, или он прича за несреће на мору, које је запамтио, или измислио.
Досадно нам је само кад киша пљушти, кад се кроз прозоре назиру магловите прилике. Онда зло говоримо о сваком и свачем, најчешће и најрадије о Суецком прокопу и о далматинским жељезницама.
Јер они велики њекадашњи радови у Мисиру, оно спајање двају мора, па онда везивање Шибеника, Спљета и Книна жељезничким пругама, то су узроци мал'не свију биједа што пошљедњих година задесише Приморје! Како то? запитаћете. Вјере ми, не знам, али све недаће и несреће, - неродне године, болест винограда и маслина, инфлуенца, трусови, поплаве, олује, све то Јако приписује највише прокопу Суецког канала. И није сам он који то тврди! Нико не разумије у каквој вези може бити Суец са тијем појавама, али свак вјерује да од њега потиче свако зло. А откако је саграђено оно мало жељезнице код нас, одонда су се људи пропили, женске су се поквариле, итд.
Једног таквог кишовитог јутра, Јако је био веома сјетан, а ја опет тако нервозан да бих тражио заваде. Он ми поче ређати литанију недаћа које су га пратиле у његовим многобројним занатима; јадао се на судбу и на људе, а од људи највише на покојнога бискупа Боскола, коме, чим се забискупио, први посао бјеше да истјера Јака из двора. Ја стадох тврдити да наш град никада неће имати духовног архипастира као што бјеше покојни Босколо, - никад човјека онако учена, милосрдна и чиста живота. С почетка Јано ме посматраше у чуду, - јер нити је Босколо имао поменуте врлине (баш на против!), нити је кад коме пало на ум да га хвали пред Јаком, - а кад видје да се ја не шалим, поче он викати као помаман. Што сам ја већма величао несрећног бискупа, то га је Јако већма грдио, тако страсно како само може приморац кад се заборави. Ријеч по ријеч, допријесмо до густих, дође до тога да Јако викну: - Ко год хвали Боскола, он је као и он! И још ћу ти то рећи: ко хвали мога највећег непријатеља, тај ће најбоље учинити да не уноси своје стопе у моју кафану, јер, блажене ми дјевице, могло би свашта бити!
Сам бог зна како би свршила наша свађа да не уђе њеколико рибара. (Заборавио сам у почетку казати да Код галеба не свраћају господа, него мрнари, факини, радници и рибари.) Јако је врчао на мене још и сјутрадан, а трећега јутра не бјеше већ трага срџби.
Једном била је над морем ведрина, а над копном ухватио се црн облак, из кога је, на махове, дувао студен вјетар. Ја сам посматрао титрање свјетлости и сјена на воденој површини, оно треперење и ламање сунчаних зрака, које бива кад је небо неједнако и које чини да се преплијећу неисказане боје.
На рибљем тргу који је одмах иза Галеба чу се велика граја, - смијех, грдња, тутњава.
Обалом прође хитно њеколико људи и жена, па мину стасита дјевојка, која ми главом, растом и поноситим држањем напомену какав антички кип. Била је у заграђанској ношњи, без гуњића, те јој из широких рукава од кошуље промаљаху обле, бијеле мишице. Набрекле груди покриваше бијела преметача, а набрана, плава сукња падаше до поврх чланака, те су се видјеле црвене чарапе и црне местве на малим стопама. Образи јој бјеху блиједи, а испод црних очију, са изразом сусталости, бјеху модри колути. То сам све тренутно вадио.
Јако је био у собичку иза тезге, те не могох дознати ко је лијепа дјевојка. Утолико диже се урнебес на тргу, те потечем онамо и угледам обичан догађај. Двије факињаче ухватиле се за кике, а око њих се збио свијет да се не би раздвојиле. Стасита дјевојка стојаше поиздаље, мушкобанасто, раскорачена, са рукама састављеним на крстима. Имала је лијепа уста и здраве бијеле зубе, али нос појак. Али само првог тренутка видје ми се тај мали несклад, а што сам је дуже посматрао, то сам се већма дивио красним сразмјерама њеног тијела, елеганцији и челичној снази. Израз лица бјеше друкчији него прије кад мину обалом. Очи јој сијеваху; образи, покренути смијехом, бјеху свјежији; под густим, црним плетеницама, које је савила у вијенац, истицаше се чело, глатко, правилно.
Око факињача бивао је све већи метеж, а оне већ занијемиле и запјениле од бјеснила, само што се вуку за плетенице. Најзад стиже њеки стари опћински пандур, али чим се умијеша у гомилу, њеко га повуче за сабљу, њеко му приби качкету на очи, њеко га муну у ребра. Опазих гдје и она чудна дјевојка замахну два пута на њега, али га није могла дохватити. Пандуру, најпослије, преврије, те поче шамарати налијево и надесно, без разбора, а онда сви кидисаше на њега и рђаво би прошао да га небо не узе у заштиту, да из оног црног облака не удари силан пљусак.
Побјегох натраг, праћен женском вриском и тутњавом корака. За мном свјетина јурну у кафану. Јако диже руке и стаде викати, бојећи се да му не поразбијају стакла на вратима и на прозорима. Одједном поблијеђе, стиште песнице и потече на њекога, вичући:
- Напоље, к...! Зар и ти смијеш ући у моју кафану!
Гомила се раздвоји, а она стасита дјевојка погледа с мржњом њега и оконе, па изиде на пљусак.
Осуше се свакојаке гадне досјетке. Мене забоље у срцу. Не памтим да сам кадгод био онако избезумљен и ожалошћен као онога тренутка, видјевши велики гријех - оскрвнуће љепоте.
Одмах сам разумио да је несрећница "жртва Суецког канала и далматинске жељезнице _али ме копкало да дознам што подробније о њој. И дознао сам колико је доста. Звала се Иванка Б. Остала је нејака иза родитеља, који умријеше од црних краста, оне године кад је у нашем граду био велики помор од те болести. Иванку је одгајила њека самохрана тетка, велика пијандура...
Њеколико дана послије тога, пред вече, стојао сам на обали и посматрао пристаниште. Ваздух је био веома тих, а море малко узнемирено, те сам са уживањем удисао његов животворни дах. За брдом, што се издигло над другом обалом, небо бјеше у пламену, вечерње свјетило гасило се поступно. По товарним бродовима било је граје; кочоперни бичи (бродски пси) лајаху, са малих огњишта на крмама извијао се дим, мрнари затвараху кровове и извлачаху мостове. На обали не бјеше никога.
На десном крају обале, гдје није било бродова, појави се њека прилика која ми се кроз сутон учини натчовјечне величине. Дугоња је ишао лагано, самом ивицом, па стаде, хитну њешто у воду и сједе на обалу. Онда се сјетих да ће то бити њеки Никић, млад, висок и окошт мангуп, кога сам познао Код галеба прије њеколико дана и који ми бјеше већ њеколико услуга учинио.
За чудо ми је било што се не пале фењери, јер се мрак нагло спусти, као'но ти зимњег вечера. По чивитастом небу затреперише звијезде, необичне величине; море стаде бучније шумити, - поуздани знаци да је јужни вјетар на домаку.
Ја се упутих ка Никићу, а у исти мах, с противне стране, упути се к њему друга њека прилика, коју ми је лако било познати по бијелим грудима, по широким бијелим рукавима од кошуље. Она прва стиже ка Никићу, а он је стаде одгонити, грдећи је најружнијим ријечима. Иванка се окоси на њега, а он скочи да је бије, али га ја ометох, викнувши:
- Еј, Никићу, шта је то?
- Ма како нећу, господару, забога! И овако немам среће, а још кад ми дође овака!
Иванка скрсти руке и наслони се на камени стуб, о који се везују бродови. Гледаше нас пркосно, - погледом нас чикаше обојицу. Никић је држао струну са удицом и пажљиво гледао усталасано море.
- Па ево сам и ја дошао, а може бити да ти и ја доносим недаћу!
Никић развуче ћосасте усне, а његово отегнуто, пјегаво лице збрчка се. И рече:
- А то не, господару! Друго сте ви, а друго је она!
Иванка се презриво насмија.
- А што не горе већ фењери? - питам га ја.
- Зато што ће скоро гранути мјесец! Ено већ промаља!
На истоку збиља бјеше већ проблијеска.
- Како би било, Никићу, да се мало провозамо по мору.
- Ако заповиједате, шјор! Има мало поримљавине, али то није ништа!
- Баш зато и хоћу! Кад је тишина, онда не марим!
- Добро, ево ме одмах, - вели Никић извлачећи струну са удицом, па је обмота и диже гуњ на коме је сједео, додавши: - Идем код једне талијанске јарчине да узмем каић под фит (чамац под најам). Али ми га неће дати за мање од круне.
- А што идеш код туђих јарчина, кад има барака и код наших?
- А зато што су њихови спретнији и чистији. Али, ако заповиједате, ја ћу...
- Иди! - рекох му. - Доведи какав хоћеш! Кад остадосмо сами, Иванка се исправи.
- Зашто ти идеш без гуња? - запитах ја. - Зар ти није хладно?
- А зар ме ви жалите! - прихвати она, гледајући ме већ како јој доликује. - Купите ми једну гућу (плетени гуњић).
Умиљати а звучни јој глас бјеше у складу са личношћу.
- Познајеш ли ти мене? - запитах је.
- Познајем вас по фамилији. Ви сте... (каза ми име). Сваког јутра долазите код оног смрдљивца Јака!
- Зашто га грдиш?
- А видјели сте прије њеки дан! - рече она и намршти се.
- Ја сам ти познавао ћаћу. Кажу ми да сад немаш никога свога, осим једне тетке.
- Нек враг носи и њу једну! - викну Иванка. - Сита сам већ свега и овакога! Овдје је свијет постао гадан, каквога нигдје нема! Ја видим да одавдје бјежи свак ко је паметан.
Никић је веслао што је брже могао. Бјеше осредњи чамац, елегантан, бијело обојен.
- Ево ме, шјор! - викну он, примичући бродић ка обалским каменим степеницама, баш испод ногу дјевојчиних... - Изволите! Она јарчина талијанска тражила је изнајприје двије круне. Једва најпослије попусти. Да има још њеко па да весламо у двоје, јер вали баш нијесу малени.
- Шта ћу му сад! - рекох улазећи. - Хајд' напријед!
- Па могла бих ја веслати ако заповиједате, - вели Иванка.
Никић јој викну:
- Носи те враг, бештијо!
- Баш си бештија! - поврну она... - Што ја не бих поштено зарадила штогод. Ја боље веслам од тебе.
Никићу је криво било што нема кога на обали да види ту комендију. То сам прочитао на његову пакосну лицу и то ме највише наведе да примим њену понуду.
- Хајде с нама! - рекох.
Она ускочи, погледа Никића побједнички и својим снажним мишицама спопаде десно весло. Сложише стојећи погнути и леђима окренути мени. Ја узех крму. Никић је био у великој забуни, јер осим што је био изненађен мојим поступком, бојао се да ће се осрамотити, да ће малаксати поред ње.
Што смо се већма удаљавали од обале, то је поримљавина бивала јача, те се бродић пропињао и пресијецао вале. Два-три пута запљусну вода с кљуна и просу се пред ноге весларима. Обоје бјеху веома задихани. Никић већма. Два пут чух Иванку гдје му оштро подвикну: "Дубље веслом!" Ја сам крмио расијан, разнесен чудним мислима. Одједном окрете се она к мени и рече такође опоро: "Крмите право"! Ја се постидјех и сав се предадох своме послу. Отада, нас троје, толико различних у свему, имађасмо један једини смјер, који нас потпуно обузе, и мени добро би од тога јаког осјећања да смо све троје, ма и за кратко вријеме, изједначени! Сврх свега, мило ми бјеше што Никић осјећаше надмоћ несрећнице.
- Ма докле ћемо овако? - запита он хучући.
- До другог краја! - рече она одлучно, па се окрете и припита мене:
- Је л' те?
- Да! - рекох.
Чамац се и даље пропињао. Жао ми би помишљајући да би једра, голорука дјевојка могла опасно прозепсти. На домаку бријега море постајаше тише. Након још двадесет добрих одбоја, кљун се зари у пјешчано дно. Никић искочи на обалу и привали тежак камен на коноп. Иванка сједе на дно чамца блиједа и сувише ознојена.
Тад видјех призор који нећу никад заборавити, који ће ми увијек напомињати да у свакој бештији људској има њечега и анђелскога! Никић, такође ознојен, огрну Иванку својим гуњем, па се потули да се склони од струје. Он је то учинио као што би учинио ма какву другу најобичнију ствар, не очекујући ни захвална погледа, који му она и управи, поцрвенивши.
- Браво Никићу! - рекох давши му цигарету... - То ми се допада. Треба бити каваљер.
Он намигну и погледа ме тобож објешењачки, али му израз лица показиваше потпуну немарност.
Мјесец бјеше грануо, голем пун мјесец, према чијој се свјетлости гола суморна брда над градом, град и замагљени зреник приказиваху као да су иза какве копрене, у великој даљини. На узрујаној површини воденој твораху се сребрнасте дугачке бразде, тамни колути, брјешчићи и увале, а свему се томе мијењаху боје сваког тренутка. Све троје посматрасмо ћутке. На звонари стоне цркве поче избијати часовник. Све троје бројасмо шапатом откуцаје, премда смо тачно знали које је доба.
- Осам! - рече Иванка... - Како потмуло звони као из какве јаме!
Ја окретох леђа граду и стадох посматрати пјешчану обалу што бјеше пред нама. Над њом се издиже каменити бријег, по коме се, гдје и гдје, црни смреково грмље. На њеких педесет корака, лијево, бјеше пољаница и на њој затрављена хумка, а иза ње велик дрвени крст.
- Ондје је сахрањен њеки утопљеник! - рекох ја.
- Није оно гроб, него је онај крст за успомену усадио покојни Марко Бува, - вели Никић. Иванка додаде:
- Зато што је ондје било привиђење!
- Какво привиђење?
- Ондје су сједјели свети Никола и свети Шпиридон, у помоћи нам били! - одговори она и прекрсти се а на лицу јој се показа велика збиља.
Онда и Никић скиде капу и прекрсти се православним начином.
- Зар ти то вјерујеш, Иванка? Видјех да се зачудила гдје је зовнух именом, па слегну раменима и рече:
- Човјек се клео да је истина, а ја не знам зашто би лагао за таке ствари.
- Е, може бити! Па дед' ми испричај како је било!
Она ме погледа испитљиво, па скрену очи на крст.
- Ја не знам како је било, само знам како ми је он причао. Била сам дијете али сам од њега слушала.
- Па то! Да чујем!
Она поћута, једнако гледајући крст. Најзад поче, али њекако преко воље:
- Биће отада пет-шест година...
- А, биће и десет, - прекиде је Никић, на чијем се лицу огледала запетост пажње.
- Прије њеколико година - настави Иванка не окрећући главе - покојни добри Марко Бува, једне ноћи без мјесеца, рибао је сам овуда. Марко заспа и пусти брод куренту (морској струји), а куренат га однесе тја онамо! (Иванка махну руком преко рамена.) Докле је то било, Марко видје у сну њеку прилику која иђаше по мору, а иђаше право к њему. Човјек се трже од страха, али кад отвори очи и сједе, онда видје да то не бјеше само сан, него одистине прилика се примицаше, идући по води као ми по тврдини! Јадник се укочањи, језик му се запетља, очи му се помутише, али се брзо прибра, јер разабра да то не бјеше зла утвара, него баш свети отац Никола, на помоћи нам био!...
- То је истина. Све је тако било! - шапну Никић обазријев се у великом страху.
И мене подиђоше трнци.
Иванкино лице живну, очи јој синуше и она настави необичним жаром:
- Познао је свеца по икони! На њему је, вели, митра и златне хаљине, а златну штаку држаше високо у лијевој руци. Светац благослови Марка (благо његовој души!) па пође пред бродом, а брод стаде летјети за свечевим стопама као стријела...
Од великог узбуђења дјевојка застаде и обриса дланом сузе, па гласом у коме одјекиваше очајање и надање и силна вјера узвикну:
- О, боже, милостив буди и нама грјешнима!
- Хоће, ако бог да! - рече Никић све већма уплашен.
Она настави:
- Кад су били насред канала, стаде светац и стаде брод за њим, а одонуд, од друге стране канала, указа се друга прилика, која се примицаше, најприје споро, па брже и брже. Марко видје да је старац, по расту и одијелу сасвим као свети Никола, само дуже сиједе браде. Онда свети Никола рашири руке и узвикну:
- А ђе си ми већ, драги брате Шпиридоне!...
- То је био наш свети Шпиридон! - објасни Никић, окренув се к мени.
Иванка га погледа пријекорно.
- Наш или ваш, зар то није свеједно! Зар оба не чувају поморце и рибаре без разлике!?
- Тако је! - потврдих. - Настави, жива била.
- Онда свети Шпиридон одговори: "Опрости, брате, али сам имао посла спасавајући један грчки брод, чак тамо под Крфом." Па онда се свеци загрлише и ижљубише три пута. Па онда свети Шпиридон запита:
- А ко ти је овај добри човјек? Ваљда си га спасао?
- Ово је њеки Марко Бува, који је увијек био завјетан и теби и мени, који нас је увијек поштовао, - вели свети отац Никола... - Спасао сам га више пута, али ноћас није требало, него му се ноћас јавих најприје у сну, па у истини, и доведох га да нас види и чује. Хајде да га благословимо, па да изидемо на копно да се одморимо и поразговоримо.
- Онда оба свеца дигоше увис деснице и благословише Марка Буву са три прста, три пута.
Па отидоше ено онамо, на ону ледину и сједоше, а велика свјетлост сину око њих.
Иванки потекоше сузе и опет узвикну као оно пређе:
- О, боже, смилуј се нама грјешним! Па зарони лицем у прегршт, и остаде тако. Био сам веома потресен. Бјеше ми необичан чар слушати ону дивну легенду из оних грјешних уста и видјети њену чисту вјеру и сузе покајнице! И рекох:
- Доиста је покојни Бува био добра душа. Никић прихвати:
- Добар као крух, али му господа не повјероваше. Ни бискуп није хтио вјеровати привиђењу, него је говорио да је то Марко сањао, или да је био пијан. Зато је Марко жалостан умро, јер је желио да се на ономе мјесту сазида црквица.
Иванка нагло устаде и збаци гуњ рекавши:
- Господа као господа! Они вјерују само онда кад врат дође по њих!
Она је то изговорила невјеровним изразом презрења и мржње.
И остаде намрштена све докле се не искрцасмо на градску обалу, а примивши награду за веслање, једва шапну "хвала" и удаљи се хитно.