Пјевала бих aл' нe могу сама,
Драгог' ми је забољела глава.
Драго моје не умири само:
Кад умремо, да скупа умремо!
Ти умири касно у суботу,
А ја хоћу рано у неђељу.
Скупа ће нас ожалити мајка!
Кроз земљу ће руке саставити,
И у руке зелене јабуке.
Из драгога зелен борак расте,
А из драге винова лозица:
Савија се лоза око бора
Као свила око груде смиља.
Свака драга око свога драгог!
- Ал’ ја овђе свог драгога немам!
Моје драго у туђем[1] је св'јету:
Пером пише, а душицом дише...
А на ме се срцем омишљава. -
Дођи драги, доба ти је доћи!
Теби доћи и мене обићи.
Знаш ли драги у башчи ружицу?
(Докле цвате свакоме је драга,
Кад увене нико и не мари).
Такова је и млада ђевојка:
- Док је млада свакоме је драга,
- Кад остари, нико и не мари!
Референце
↑У некој стоји "моје драго у Загребу пише" али је то синонима
Извор
Српске народне пјесме из Лике и Баније које је сакупио и за штампу приредио Никола Беговић, (ПРИЉУБИО СРПСКОЈ ОМЛАДИНИ), Књига прва, у Загребу, Штампарија Ф. Фишера и др., 1885., стр.: 82-83.
