Ђакон Стеван и два анђела
Рано рани ђаконе Стеване,
Прије сунца на Светога Ђурђа;
Нит с' умио, нит Богу молио.
Сретају га два анђела млада,
Божију му помоћ називаше:
"Божја помоћ, ђаконе Стеване!"
Љепше њима ђакон приватио:
"Да сте здраво, дв'је делије младе!"
Још бесједе два анђела млада:
"Богом теби, ђаконе Стеване,
Што си тако рано уранио,
Прије сунца на Светога Ђурђа;
Нит с' умио, нит Богу молио?"
Проговара ђаконе Стеване:
"Богом вами, дв'је делије младе,
Како вами уранити нећу,
Кад ја 'раним девет слијепије
И још уз то девет нијемије."
Веле њему два анђела млада:
"А ти оди двору бијеломе;
Па ти кољи сина јединога,
По имену дијете Стевана!
Мажи очи девет слијепије,
Поји крви девет нијемије;
Слијепци ће ти у сунце гледати,
А н'јеми ће српски говорити."
То је Стеван једва дочекао.
Броз оде двору бијеломе,
Те он коље сина јединога,
По имену дијете Стевана.
Златан кондир крви наватао;
Маже очи девет слијепије,
Поји крви девет нијемије.
И сл'јепци му у сунце гледаше,
А нијеми српски говораше.
Мислио је ђаконе Стеване,
Мислио је да је закла сина;
А он закла једно јање мало.
Друго јутро ђаконе Стеване,
Друго јутро рано уранио -
И нашао сина јединога,
По имену дијете Стевана;
Нађе њега у зеленој башчи,
Ђе с' умеће зеленом јабуком.
То је њему врло мило било;
Узимље га себи у нарамак,
Те га носи двору бијеломе.
Даде сина својој старој мајци
И даде га превијерној љуби;
Па бесједи ђаконе Стеване[1],
Па бесједи својој старој мајци
И казује својој в'јерној љуби:
"Мислио сам да сам закло сина,
А ја закла једно јање мало!"
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg