ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XX
| XX Писац: Јован Јовановић Змај |
| Ђулићи увеоци |
Шта је туга која дође
Наједаред махом целим!
Опије те, занесе те,
Обори те падом смелим!
Залети се, да те сломи,
Захука се, да те скрши,
Загрли те, па те стоми,
Пољуби те — па те сврши!
Тако туга срце вида,
У вечити мир га смешта,
Така туга није туга,
Није силна, није вешта.
То је туга, што те дигне,
Пак те у свом крилу њија,
Сваки дан ти срце рани,
А рану ти још превија!
Што те љуби, што те пази,
Око тебе брижно лети,
Отрује те, Боже свети,
Ал’ ти не да још умрети!
А кад заспиш, она шапће:
„Спавај, спавај, жртво моја,
Одмори се на мом крилу,
Чува тебе туга твоја!“
А кад сване зора бела,
Кликће као соко сиви,
Она ти се прва јави:
„Добро јутро, још смо живи!
Од јесени до јесени,
Од пролећа до пролећа,
Од дан’ на дан бива јача,
Од час’ до час’ бива већа.
Што те крепи, ако клонеш,
Што те дигне, ако паднеш,
Што ти не да да потонеш,
Што те чека да одахнеш.
Кад ти срце ледом следи,
Задахне те, да се згреваш,
Кад ти сузе све исцеди,
Нагони те да јој певаш.
Учини се кâ да спава,
Кô да није више туга,
Па ти кане заборава,
А после се томе руга.
Кад помислиш: сишô с ума,
Разбере те у то доба,
Па се смеши па те теши:
„’Вако ћемо све до гроба!“
- Јован Јовановић Змај: Одабрана дела, књига 1, страна 286-288 , Матица српска, Нови Сад.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 120 година.
|