"Бог ником дужан не остаје"
Два су брата у милоти расла,
Међу њима сестрица Јелица;
Штогођ, стјечу, све сестрици дају.
И најкашње ноже саковали
И сестрици на оставу дали, - 5
Сестрица и' под главу метнула.
То гледала млада Павловица,
Пак је за то на њу злобна била.
Вај, милoштo, од бога послата! -
Куда ли је Павловица млада; 10
Кад се мркла самркнула ноћца,
Она узе ноже испод главе,
Испод главе своје заовице,
По имену млађане Јелице;
Пак одлази крадом крадомице, 15
Паке закла коња и сокола
Па се врати двору бијеломе.
Кад свaнуло и сунце грануло,
Иде она господину Павлу,
Паке цвили и 'вако бесједи: 20
„Зло ти јутро, господине Павле!
„Зла ти срећа, господине Павле!
„На'пако сте сестру миловали,
„На'пакије ноже саковали
„И сестри и' на оставу дали - 25
„Заклала ти коња и сокола;
„Ако мени не вјерујеш, Павле!
„Ено ножа крвави' под главом.“
Врло браћа сестру оклињаху,
Сестрица се већма кунијаше: 30
„Н'јесам браћо, браће не жељела!
„Е, тако ми, сунца жаранога!
„А ако ми не вјерујеш, Павле!
„Ето т' поља, ето т' добри коња;
„Па ви мене браћо истргајте, 35
„Истргајте коњ’ма на репове.“
То су браћа сестри вјеровала.
Кад то виђе Павловица млада,
Да ће браћя сестри вјеровати -
Од јада се мало не разлети; 40
Кано бува, кад с' ватру баци.
Те кад смркла самркнула ноћца,
Опет вади може испод главе,
Испод главе своје заовице,
По имену млађане Јелице; 45
Пак одлази крадом крадомице;
Паке закла сина и синовца,
И оставља крваве ножеве,
Оставља и' у златне корице
И меће и' за'ви под узглавље. 50
Кад свануло и сунце грануло,
Иде она господину Павлу,
Пак овако цвили и бесједи:
„Зло ти јутро, господине Павле!
„Зла ти срећа, господине Павле! 55
„На'пако сте сестру миловали,
„На'пакије ноже саковали
„И сестри и' на оставу дали.
„Куд ти закла коња и сокола,
„Туд ти закла сина и синовца; 60
„Ако мени не вјерујеш, Павле!
„Ено ножа крвави' под главом.“
Кад то чуо господине Павле -
Скочи јадан, канда се помами,
Пак он лети сеји у одају; 65
Али сеја још санак борави.
Он узимље сребрне ножеве
Испод главе сестрице Јелице;
Пак и вади из златни' корица;
Али ножи гадни и крвави. 70
Кад се сеја санком разабрала -
Врло брате сеју оклињаше,
Сестрица се већма кунијаше:
„Н'јесам брате, браће не жељела!
„Е, тако ми, сунца жаранога! 75
„Ако мени не вјерујеш, Павле!
„Ето т' поља, ето т' добри' коња,
„Нека мене коњи истрагају!“
Ал' то брате сестри не вјерова;
Ван је узе за бијеле руке; 80
Свезаше је коњ'ма за репове,
Оћераше низ то поље равно...
Ђе јој капца крви падијаше,
Онђека се св’ећа палијаше;
Ђе јој паде струк њезини' коса, 85
Онђе расте босиљкова трава;
Ђе јој паде баш глава и тело,
Онђека се црква саградила.
Мало за тим вр'јеме постојало,
Баш не прође ни година дана, 90
Разбоље се млада Павловица.
Боловала девет годин' дана,
Кроз кости јој муве прол'јећале
И кроз-а њу трава прорастила;
У трави се љуте змије легу, 95
Па јој љубе и очи и лице
И у траву с опет сакривају.
Кад је њојзи боља додијала,
Љуто цвили млада Павловица,
Љуто цвили и говори Павлу: 100
„Бога теби, господине Павле!
„Гради мени лагана носила,
„Од ораса дрвца лаганога,
„Па ме носи заовиној цркви,
„Не бил' мене опростила црква." 105
Кад то чуо господине Павле -
Он јој гради лагана носила,
Од ораса дрвца лаганога;
Па је меће на лака носила,
Па је носи заовиној цркви. 110
Све што они ближе цркви иду,
То се црква све даље одмиче.
Кад се цркви веће додијало;
Ал' из цркве нешто проговара:
„О, мој брате, господине Павле! 115
„Баци кују у зелену траву,
„Па ти оди баш сестриној цркви!“
Кад то чула млада Павловица,
Љуто цвили и говори Павлу:
„Пометни ме, господине Павле! 120
„Да ти само три ријечи кажем.“
Кад је Павле пометну на земљу,
Она заче, па казује Павлу:
„Ко ти закла коња и сокола?
„Ја ти закла коња и сокола. 125
„Ко ти закла сина и синовца?
„Ја ти закла сина и синовца."
Кад то чуо господине Павле,
Љуто куне, себи неда мира,
Љуто куне Павловицу госпу: 130
„Госпо моја, од бога проклета!
„Ти си мене сестром раставила,
„Не растала се душом ни телом,
„Под тобом се бездан провалио!“
Па је веже коњ’ма за репове, 135
Па је одби низ то поље равно,
Разтргоше ј' на четири стране.
Ђе је од ње капца крви пала,
Анђека се мутна локва створи;
Ђе јој паде струк њезини' коса, 140
Онђе расте чичак и коприва;
Ђе јој паде баш глава и тело,
Анђека се бездан провалила.
Кад се бездан јако развалила,
Развалила, а и обрушила - 145
Онђека се језеро провали,
По језеру онај коњић плива,
На коњићу сједи соко тица;
А за њиме двје златне кољевке
И у свакој кољевци по чедо, 150
Једно сине, а друго синовче,
Све онога господина Павла.
У кољевци сина Павловога
Под гр'оцем рука материна
А у руци теткини ножеви.155
