Vis aeterna
Dve vruće strasti u požar slivene,
U nesit treptaj kad u jednom dahu
Kao dve reke burom ponesene
Mešaju vode u tutnjavu plahu,
U nama besne i vazduhom struje.
I mene peku tvoje kose smeđe,
I vetar vreo sa zvizgom oluje
Golica moje zenice i veđe.
Osećam tvoje mišice mermerne,
Pršte pod vetrom unutrašnjeg plama,
Kô vrući okov strasti neizmerne
Steže me, žeže i svu mladost slama.
O, tvoje ruke prozirne i vite,
O, tvoje ruke rumene i glatke,
I protegljive, nikad žudi site,
Unose snove mrveće a slatke.
O, tvoja nedra nabujala peku,
Dršću i cepte i čeznu i strepe,
Poljupce mame da se u njih steku
Međ mlečne dojke izrazne i lepe.
O, tvoja bedra kô obline lire,
Kô divlja pesma svih snova pravečnih,
Zmijastim kretom slamaju kumire
Pagodom kula sunčanih i mlečnih.
O vitki, kršni stubovi tog hrama,
Te zagonetke sažića i varke,
Skladni i beli tajnim dahom plama
Zablesnuli ste moje oči žarke.
O, tvoje bele stopale što viju
Požudnu igru travom punom rose,
Biserne kapi kao niz se viju
Na ružičasti vrh stopale bose.
O, ne, to nije taj samumski dahat
Što pali kao opojna izmirna;
O, ne, to nije sedefasti bahat;
O, ne, to nisu ramena prozirna.
To tvoje usne razgarene prže;
Osećam da me u san pijan gone
I iz sna tanak njin dodir me trže:
O, to su one, to me muče one.
Ne, ti su zubi biljurno biserni,
Oni mi krše, čupaju i drobe
Svu mladost, ponos i osmeh bezmerni,
Kô slatke kandže sladostrasne zlobe.
Ne, to su oči, jer njinim pogledom
Kao zracima sunaca pozlaćen
Padam, kô verni što padaju redom
Pred kipom Bude, u prah večnog vraćen.
O, zašto grešim, što tražim rešenje?
Zar odgonetaj draž ambisa ima
Tu gde saznanje znači uništenje
I grumen zlata biva puhor dima?
Ne, tu je tajna obmotana penom,
Sva beda uma i sve veličine
Ovaploćena u traženju njenom,
Gde kroz beskrajno traže se širine.
Dve razdvojene pole istog bića,
Dve pole duše i mozga i krvi,
U jednu kupu sok istoga pića
Da ulije se sa dve strane vrvi.
O, srećne one razvejane pole
Što kroz prostore tražeći se sretnu,
O, jadne one koje časi skole
I nikad himnu ne otpoje cvetnu.
Lutaju tako kroz pustinju crnu,
U tuđem gnezdu pribežište prose,
Kô razdvojene varnice utrnu
Koje u sebi plam jauka nose.
O, mi na koje Gospod milost rasu
Ne razumemo natpojmljivu tajnu,
Kô dve varnice spojene u času
Da razbukte se u buru beskrajnu.
No, avaj, u tom času iznad stvari
Kad bogovima bliski smo u sreći,
Tek roblje mi smo, a ne gospodari,
No ipak, svešću, od svetova veći.
I mi što krajnju mogućnost svih slasti,
Najređe datu, osećamo šumno,
Igračke tek smo hladne večne vlasti
Što ništa ne zna i dela bezumno.
Ta vlast živo stvara mrtve stvari,
Ja svesno pojmim i svesno uživam,
Ona ne pojmi ona gospodari,
Rad' njenog cilja robom njenim bivam.
Nebesa tutnje i drveta ječe,
Odjek s urvine u urvine skače,
Mramorne stene lome se i zveče,
Glečeri prašte, poljane se mrače,
A kroz lom strašni zvuci bola dreče!
...Zgađenom ženka besvesno je breme.
I ona klizi mlitava i mlaka
Iz naručja mu. Mre mu snaga jaka,
Bole ga oči, ljigavo mu teme.
Telo mu igra od neznane studi,
Rastegljiv mozak pun zbrkanih slika
Tog čudnog časa Strah oseti ludi
I jeknu bolom očajnoga krika.
Raširiv ruke čelom zemlju tače.
Iz straha neki čudni sjaj se budi.
— I slika Boga u njemu se zače.
(Bez datuma)
