nav plavio kao danas, jer se onda Dunav mogao slobodno razlivati po banatskoj ravnici, te nije nikad dostigao današnju visinu vode. Docnije, kad je Banat osiguran od noplava (u XIX veku), smederevski grad je postao vodoplovan. Grad su Turci opravljali i održavali u redu i on se odlično držao sve do 1870 godine. Za vreme rata, Nemci su srušili izvesne delove grada, da bi proširili železničku stanicu. Sem toga, i samo bombardovanje oštetilo je mnogo i glavno gradsko platno, a naročito delove „maloga grada".
Gradska strana prema varoši imala je: 1) Spoljne zidno platno; 2) Srednje zidno platno veće od spoljnjeg a manje od unutrašnjeg, sa zupcima i tri kule: dve na temenima trougla, koje i danas postoje, a treću na glavnom ulazu prema železničkoj stanici, koja je porušena 1916; 3) Glavno, najveće platno sa kulama raznog oblika i veličine.
Između spoljnjeg i srednjeg platna bio je rov pun vode, a između srednjeg i unutrašnjeg bio je sakriven put za gradsku odbranu.
Na jezavskoj strani nije sigurno da je postojao rov. Na dunavskoj strani Dunav je vršio ulogu rova, te spoljni zid nije postojao, već samo srednji i unutrašnji. Na sastavu dunavske i jezavske strane nalazi se takođe jedna spojna kula, devetougaona, dok su one prema Smederevu osmougaone.
U uglu kod utoka Jezave odvojen je jedan deo grada zidom sa četiri kule. To je „mali grad”, poslednje pribežište za odbranu u slučaju da neprijatelj prodre u grad. Tu je u isto vreme bio dvor i državna riznica despota Đurđa. I sada se poznaju prozori Đurđeve palate, (verovatno velike sale za audiencije, koja se pominje u istorijskim izvorima). Vide se i rupe od greda, koje su delile dvor na spratove. Pored zida, koji odvaja mali grad, nalazi se rov pun vode, kao što je bilo i spolja. Prva kula do ulaza, zvana Jerinina kula, nakrivila se cela usled bombardovanja u svetskom ratu. Na trećoj kuli zvanoj „krstata kula”, zbog lepog krsta ciglom u nju uzidanog, nalazi se natpis, uzidan opekama, koji glasi:
10
