- Hajde, Miloje, hajde; nije dobro stajati ovde, - reče iguman, i sam potresen, pa povede Miloja. Ovaj bez ikakva odupiranja pođe, pusti se da ga vode kako mu drago.
Jedan sredovečan seljak izdvoji se iz gomile, skide fes i priđe igumanovoj ruci:
- Hadži-duhovniče, pođi i ti s nama?
- Bog neka se smiluje duši pokojnikovoj! -odgovori iguman.
- Eto vam oca, zakonoše, on neka ide, a ja šta ću vam?
- Velim, laknuće i onoj staroj duši, ako i tebe vidi na daći.
- E, moj Rupiću, - uzdahnu iguman, - teško i njojzi i meni! Niti će ona dahnuti, dokle god bude gledala tri sinovlja groba, ni ja, gledajući devetnaest ukinutih glava, što ih skide nebratska mržnja.
Rupić zaćuta.
- A ti me još zoveš tamo! Jadna deco, - produži iguman, više za se. - Eto, šta činite. Iskriviste se, poturiste obraz i veru, pa me opet zovete za sofru, da jedem i pijem samrtnu onima što još žive. He mogu! He mogu! - reče, a natušten mu pogled sevaše plaho. - Zar da slušam, kako za glavu ubijenoga spremate os-vetu drugoj, bratskoj glavi?
Mada ove reči nisu nimalo godile seljacima, koji stajahu smerno, oborenih glava, oni mu ne odgovoriše ni reči. Jedini Rupić kao da je smišljao, kako da mu odgovori, a da ga ne uvredi.
