Ova me gospoja hitro tač priblazi
da nikad pokoja srce mi ne skrasi.
Sladak bi nje pogled, riječ slatka, sve slatko,
nu mi taj pčelin med ogrče u kratko;
zač netom obljubih ljepotu jedinu, 5
taj čas mir izgubih, rados mi sva minu.
Nasta rat proć meni, s ke trajem tužan ja
pun želje moje dni, a prazan ufanja.
Ni valov množ veća, kad s krajem biju boj,
neg tuga i smeća ke rvu život moj. 10
Ona toj sve vidi, i pozna zgubljenje
s koga mi smrt slidi, a ne ima smiljenje.
Gubim, jaoh, a neće pomoć mi ku dati,
neg žali što veće moj se vik ne skrati.
Sto ću ja? nije moć nje dike ostavit, 15
neg ljubit sa svu moć, dočim sam živ na svit.
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str.206, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
