Nocturni flores
| ←Pesnik i pesma | Nocturni flores Pisac: Mileta Jakšić |
Ne mogu ti reći→ |
I
Noć je. Sama je koleba tvoja
U pustoj gori, gde viju gnezda
Orlovi. Nad njom kao mravinjak
Vri, kipti nebo od sjajnih zvezda.
Oko ponoći, kad sve zanemi,
Na kolebu ti nebo naslanja
Zvezdice sjajne, kao da spušta
Zlatne plodove sa rodna granja...
I ja se tada k tebi ukradem,
Bludim po mraku, gorom se verem,
Da tajno ljubim očice tvoje
I s tobom zlatne zvezdice berem.
II
U nemoj gori na mesečini
Samoćno sniva crkvica stara,
Kraj nje na zidu granata bukva
Ponoćne senke tiho odmara.
Nigde šapata, nigde pokreta —
Osećaš kako srce ti kuca,
Na nebu trepte daleke zvezde
I krst na kuli mirno svetluca.
Kadikad uzvik iz gore dođe
Iz gustih šuma, nemih dubrava
Kao da čovek u pomoć viče
Kȏ da se krvav zločin dešava —
To sova plače... i mir je opet
Onamo otkud jauk se ote...
Svetinja ćuti, zvezde trepere,
Dubrava taji noćne strahote.
III
Vidiš li taj grob što onde ćuti
U večnome mraku gorskoga hlada —
Na njemu mrtve ružice bele:
To mesečina kroz granje pada.
Zakopan leži tu jedan monah,
Usamljen beše celoga veka,
Nikoga nema da mu pohodi
U pustoj gori groba daleka.
Kad je živeo, kada je umro
I je li za njim ičije oko
Kad zaplakalo — to niko ne zna:
Prošlost je nema, ćuti duboko.
Samo u doba zimskih mećava
Nad njim se ori vetrovȃ huka
A kad s proleća gora olista,
Kukavica mu nad grobom kuka.
IV
Hvata l' te strava na toj visini?...
Dole spavaju sumračne gore,
Sve ćuti blizu i u daljini
Kud okom pređeš neme prostore.
Umukao je popak u travi,
U vazduhu se kresnica gasi,
I slavuj drema još u dubravi,
Duboko ćute života glasi.
Iz sela nema još kukurika,
Zora ne beli, još neće doći —
Daleko samo s ravnog vidika
Kroz bledi sumrak zvezdane noći
Na tamnoj crti treperi jasno
Krvavi požar: u gluvo doba
To noćas mesec sporo i kasno
Diže se kao vampir iz groba.
V
Visoko... više! Da li osećaš
Silovit vetar kȏ struju jaku
Što nas podiže? Pod nama dole
Zemlja duboko tone u mraku
Kȏ mračna kugla. Nesta ravnina,
Provala, šuma, potoka, brega —
Na mračnoj zemlji samo se beli
Kućica tvoja kȏ mrva snega —
Sad i nje nesta. Struja nas diže
Kao dve senke dalje letimo:
Vetar nas guši, gluhnu nam uši,
Zaspale zvezde proleću mimo...
Nesta i zvezda. O, gde smo sada?
Nad nama pusto, pusta podnožja:
Nas dvoje sada naseljavamo
Ta prazna, mrtva prostranstva božja.
Izvor[uredi]
- Mileta Jakšić: Pesme, Novi Sad, Matica Srpska, 1984, str. 7
|