Nevierna ljuba
Oprema se Domkoviću Jure,
Oprema se ka Stambolu gradu,
Da podvori Cara čestitoga:
Govorio ljubi Vidosavi:
Bora tebi moja virna ljubo!
Ja ću poći ka Stambolu gradu,
Podvoriti Cara čestitoga,
Moja ljubo, jednu godinicu:
Čuvaj meni dva sina jedina,
I udaj mi Jelicu sestricu;
Čuvaj ljubo herza i obraza! —
Opremi se Domkoviću Jure,
I otide ka Stambolu gradu,
Pa podvori Cara čestitoga.
Dvori Cara devet godinicah.
Al neprojde puna ni godina,
Udala se mlada Vidosava,
Za njekakva Duku Senkovića,
Pušća Duku, u gotovu muku.
Ćesto s Dukom iđe u mehanu,
Po bile se ufativši ruke,
A kada se vraća iz mehane,
Nagovara svoga gospodara,
Udri Duka, dva Jurina sina,
Od zla roda, nek nije poroda?
Za gotovu sofru zasidahu.
Sestri mu je kose odrizala,
Da se ona udavat nemore,
Nek jim služi, da druge netraži,
Malo vrieme za vriemenom bilo,
Kad deseta godina nastala,
Oprema se Domkoviću Jure,
Da on iđe dvoru bielome.
Skroji dietci po mor dolamicu,
Svojoj ljubi beaz anteriu.
A kada se lipo opremio,
Pođe Jure dvoru bielome.
Kad je došo u timar u kmete,
U svog kmeta na konake pao.
O svačem su eglen otvorili.
Njima Juro tiho govorio :
Čij’ ste kmeti, na ćijoj li zemlji?
Oni njemu tiho besiedili:
Prođi se nas, mlađahan putniče!
Imali smo dobra gospodara,
Po imenu Domkovića Jurja;
Pak on ode ka Stambolu gradu,
Da podvori Cara čestitoga.
Al neprojde puna ni godina,
Udade se Jurina ljubovca
Za njekakva Juru Senkovića,
Pušća Duku u gotovu muku,
Gotov nas je Duka raztirati.
Kad je Jure glase razumio,
Pria zore biše uranio,
Pa on iđe dvoru bielome,
Kad je došo svom bielome dvoru:
Kuca Juro na svojoj avlii;
Iz avlie Jelka proviruje,
Merzko njojzi izaći na oči;
Ona viče iz mermer avlie,
Tko to kuca, na našim vratima!
Nije doma našeg gospodara.
Juro joj je tiho besiedio:
Ja sam putnik od Stambola grada,
Juri sam se na smerti trefio,
Pa je mene Jure zaklinjao,
Da se svratim dvoru bielomu,
Da mu vidim dva sina jedina,
Jel’ se sestra Jelica udala,
Jel’ mu zdravo ljuba Vidosava.
Kad je Jele glase razumila:
Ona ciknu kano guja ljuta,
A za njome dvoje diece male.
Da je komu stati pa gledati,
Pogledati dva Jurina sina;
Propali jim lakti kroz rukave,
I kolina, pobro, kroz čakšire,
Perčin jim se niše kroz kapicu!
Istom vrieme malo postajalo,
Al eto ti Duke iz mehane,
I njegove mlade Vidosave:
Po bile se ufatili ruke.
Kad dojdoše u svoju avliu,
Nagovara mlada Vidosava:
Udri Duka dva Jurina sina,
Od zla roda nek nije poroda!
Al zacvili Jelica sestrica:
Projte mi se dvoje diece moje,
Dosta nam je i našega jada:
Evo putnik iz Stambola grada,
Od našega Jure gospodara,
Donese nam glase i habere,
Da je nama Jure poginuo.
Kad su oni glase razumili,
Oni curi jesu besiedili:
Zovite nam tog putnika mlada,
Da nam kaže za vašega Juru.
On uniđe, podviv ruke, stadc,
Oni njemu tiho besiedili:
A borati, mlađani putniče!
Kakve si nam ti glase donio?
Kaži nama za Juru njihova!
Kapu skida, do zemlje se sliga:
Rad bi vama bolji glas doniti,
Al nemogu, već kako je pravo.
Juri sam se na smerti trefio,
Pa je mene Jure zaklinjao,
Da mu s’ svratim dvoru bielomu,
Da mu vidim dva jedina sina,
Jel’ se udala sestrica Jelica,
Jel’ mu zdravo ljuba Vidosava.
Kad so oni njega razumieli,
Mašio se Duka Senkoviću,
Mašio se rukom u džepove,
Izvadi mu dva žuta dukata;
Mašila se mlada Vidosava,
Mašila se u džepove rukom,
I ona mu dva dukata daje:
Uzmi putnik, ter se napij vina,
Kad si take glase donosio.
Uze Jure četiri dukata,
Spustio jih u džep od dolame;
Pa za ćordu britku prifatio,
Pa je Jure Duki besiedio :
Ja sam glavom Domkoviću Jure.
Manu ćordom, odsieče mu glavu.
Kad vidila mlada Vidosava,
Skoči ona, da bi kud utekla,
A1 j’ ufati Domkoviću Jure,
Pa je Jure njojzi besidio:
Nećeš uteć mlada Vidosava!
Al mi voliš poljubiti ćordu,
Koja ti je pogubila Duku,
Ali noćas svietlit do sabaha,
Dok ja spavnem na mehku dušeku?
Privari se mlada Vidosava:
Volim noćas svietlit do sabaha,
Dok ti spavneš na mehku dušeku.
Nego tvoju poljubiti ćordu.
Kada li je po večeri bilo.
Lipo ju je Jure opremio:
Namaza je paklom i sumporom,
Priveza je gvozdenu direku,
Pa je odzgor zapalio biše.
Ali viče mlada Vidosava:
Brani Jure, izgoriše kose?
Al to Jure ni mukaet nije.
Opet viče mlada Vidosava:
Brani Jure izgoriše oči!
Dosta su te putah pogledale.
Neka gore, da bi izgorile!
Te su oči i Duku gledale.
Brani Juro izgoriše ruke,
Dosta su te putah zagerlile?
Neka gore, da bi izgorile!
Te su ruke i Duku gerlile.
Brani Juro izgoriše usta,
Dosta su te putah poljubila?
Neka gore, da bi izgorila!
Ta su usta i Duku ljubila.
Kada vidi mlada Vidosava,
Da se Juro umoliti neda,
Ona sama jeste besiedila:
„Ovako se svakoj dogodilo,
Koja drugu o nevieri radi!“ —
Sva izgori, žalostna joj rnajka! —
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
