Za mal čas nu postoj, molim se sad tebi,
taj smrtni nepokoj ter smisli u sebi,
ki cvitak taj slavni izbrane mladosti
tač kruto izrani s velikom žalosti,
gdi od velje tužice zglobi se rastaše,
majčine ručice gdi sinka kopaše,
ter tu se poznaše [- - - - - -]
kad taj cvit usaše u [- - - - - ]
u cvitju i travi pod dubak zeleni
neka toj boravi moj sinak ljuveni,
neka mu miriše s ružicom ljubica
i nad njim biljiše vrh dubka ptičica,
a navlaš slavic tih u brijeme u svako
vrh ptica vrhu sih ljuveno i slatko,
svaki hip i svak čas vrh dubka tuj stoje,
skladaje slatki glas bez konca da poje;
pod zemljom te kosti suzami polite
od ptica sladosti neka se nasite,
zač hoć[e] sud pravi i razlog ostali,
taj cvijetak gizdavi da se tač požali:
nu tko se poboli ćuteći tužicu,
sad Boga pomoli za tujzi dušicu,
da ju Bog pomili i pakla izbavi
i kriocem okr[i]li pod svojom ljubavi.
