Jedina mâ vilo, ne gnijevaj na mene
tve ličce pribilo, jer život moj vene.
Jedini cvite moj, sva lipos u kom sja,
ter mislit, čuj, nemoj da se gdi hvalim ja.
Jedina ljeposti, zač je toj prijeka smrt 5
od moje mladosti, ka me će hrlo strt.
Jere se ne hvalim, nu vele otajno
u srcu ja hranim tve ličce prislavno.
Jer kad ja toj začuh da misliš, gospođe,
iz mene malo duh o[d] tuge ne pođe; 10
tere stah misleći što ima bit ovoj,
suzice roneći nemirno život moj.
Nu malo razgovor dah momu srdačcu,
misleći kad u dvor budu ja sunačcu,
toj ću ja sve uznat tko joj je spovidil. 15
Nije pravo vjerovat da što nî tko vidil.
Ter meni viruj sad što ti ću ovdi rit:
tako me ljuven jad podugo ne čin' mrit
i sve što jest tugâ na svijeti odasvud,
da mi su za druga, toj budi Božji sud, 20
ako sam u tom kriv tva ljepos što veli,
i tako budijem živ i Bog me veseli.
Ter zatoj molim te zautra da čekaš
jur ondi, moj cvite, kakono sama znaš.
On ki se ne štedi za čâs tvoju umrijeti, 25
u željah dopadi, tako ti živjeti!
Dosta.