I Najezda

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Najezda
Pisac: Milutin Bojić


Milutin Bojic1.jpg


I
NAJEZDA
Tutanj

1.

Fijuče zvukom smrti orkan s dalekih strana,
Crvenu maglu sipa vrh gora i poljana
      I lopte dima goni.
I stresa kapije teške i krši mokre grane
I gradska drobi platna i kule krvlju prane
      I pretnjom adskom zvoni.
I urla iznad voda i vrh zvonika briše
I ledi hladne kapi jesenje pozne kiše
      I mrvi slave luk,

A posred ludog treska sa tornja svetog hrama
Na bunu zvona zovu i kô čelik se slama
      Ponoći grozne zvuk.
Iz magle kô iz pakla krvave senke groze,
A kroz modrinu sija noževa oštrih bles,
Harona čete mračne čunove smrti voze,
A na obali vlažnoj mrtvački tutnji ples...

      Zvonite, zvona medna.
      Kalite srca jedna!
      Kô četa divlja ledna,
Nek jurne pobedna vojska i stari prospe bes!
O, držite se jošte, držite, gradska platna.
To jesen dolazi s hukom, to jesen ide zlatna
      I zreli nosi plod.

Avaj! To nije jesen, da zrelo klasje seje!
Uskrsli Atila to je. Narodima se smeje.
Svatovi to su mrki sa nožem i kosirom.
O, ne čekaj ih s krstom i osveštanim mirom.

Čuješ li njihov hod?
Taj crni niz kô talas zapenušene lave
Zdrobiće čvrste šarke i 'ladne gradske brave
I tvojih kula tuč.
Gomile te, što kose,
Krstaču za te nose
I sirće, krv i žuč.

2.

Razorene su stene i groblje biva rov,
A straža bodro stoji napregnuv oštri vid
I oblivena krvlju čeka kô živi zid
Napad nov.

Izmaglica se gusne. Orgija vetra poče,
Uz gvozdenu se lupu grobljanske dižu ploče
I zvona zvone zvon:
Njin ton
      Njin zvon
Sam, bon
Očajno zvoni.

U krvavoj peni leševi se guše,
Kroz kršaj čelika vapaj bolno cvili:
To s očajem k nebu trče mrtve duše.
Ponoć suze roni.

Razrivenim stenjem red kostura mili.

Nižu se već sveže
Gomile mrtvaca
I u krvi leže.
O, koliko bola i nada i vere,
O, koliko toplih snova vijor dere
I u nevrat baca.

3.

Čujte, o čete hole,
Čujte taj tutanj tmuli,
Dusi vas mole
Za mir.
    Preklinju, jer su čuli
    Krvavi pir.

O, dosta krvave i divljačne seče!
Dosta je grobova, sve je živo palo,
Pokojnici mole za odmora malo
Jer davno vrh voda spustilo se veče.
Prestan'te! Čujte, i preci se groze,
U pokrove svoje zavijeni, kleče,
Jer poslednje lišće vene svete loze.

Zalud trube mrtvih znak zatišja ječe.
Uzalud je vapaj, zalud molbe njine.
Još krvavi demon poljem žrtve vija,
Još bujica ključa, cepti se i gine,
A sumorna magla ravni obavija.

4.

Treći dan se dimi, plamti dom do doma,
Ulice su gradske uzavrela mora,
A crkvena zvona vrisak palog groma.
A molitva — kletva poludelog zbora

Kao na crnom lancu vezane gomile hode,
Mišica izdrobljenih onakažena trupa,
A bludne aveti Večnog sivim ih putem vode
A jauk tisuća njinih kô doboš posmrtni lupa.

Uj, huuj iz dubina muklu tugu bruji
Grubi sumor grudi što ga poji skup,
Čuj tupu jadovku kako tmulo huji
     Trup, trup, trup.

To korača tromim, izmučenim hodom
Niz ranjenih teško i spasenja vapi.
Svud muklo. Vidik se gusti skriva svodom
I stresa pred rekom progrušanih kapi.

5.

S hukom već prve ustave su pale
I vrisak žena i krik siročadi
Spaja se s cikom nadiruće hale.

Kob klice ropstva padinama sadi
I dok je mrtvac ispod svake streje
Seme bola seje.

A drumovi su crni kuda gmižu
Valovi glava i suludo trče,
A lopte smrti svirepo ih stižu
I, pogođene, u krvi se grče.

Preko leševa vrućih što se puše
Kolone jure polunage, bose.
Za njima tutnji nenasitost tmuše
I proderani stegovi što nose,
Predznaci pada, pomamno se viju
I bedu kriju.

Za njima s treskom mostovi se ruše
Buktinje prašte i mačevi kose,
Domovi plamte i njive se puše,
I sablje krvlju rose
Poljane, stenje i kola i kare
I veju vruće i krvave bare.

Vaj! Ceo narod drumovima grabi
Kô izagnani Lot3 iz trulog grada
I beže bolni, sakati i slabi
I beže žene i deca i stada.

I svi su danas deca jedne svojte,
Starci i pilad, neveste i stoka.
Vekovi, jauk mome rodu pojte,
Kome čitam užas sa usne, iz oka.

Bez svesti, samo u nedogled blude.
Veruju: tamo spasenja će biti.
Sustaju, ginu, a vetrovi gude
Opelo grozno. I odar im kiti
Zgažena trava i žućkasto blato.

Vaj, rode! Kuda taj te talas nosi?
Kud bežiš kao uplašeno jato?
A plamen pali, sažiže i kosi,

Kao pokajnici u dugome redu
Gospodu se mole
I sumorni gredu,
A drum im svetle zublje crne sotone.

6.

O, zalud duga molepstvija vaša.

O, zalud tamjan i vaši tropari!
Poslednja gorka ispiće se čaša
Kô pomirenja sa ishodom stvari.

O, onda beži, u nepovrat beži!
Beži u klance, pećine, vrleti.
Tamo gde oluj fijuče i sneži,
Gde orao se kopcu smrću sveti.
Beži u mračne neprohodne kute,
Gde čak ni sunce zrakama ne stupi,
Gde samo vijor zavejava pute
I samo stena šapat mumla tupi.
Gde smetovi se nikada ne tope
I led vekovni ponore gde skriva,
Gde tople kiše vrhove ne škrope,
Samoću večnu gde planina sniva.
Beži u šume, gde putanja nije,
Gde, vekovima, svaka jesen slaže
Zastor uvelih listova, da kaže
Poslednju nežnost zemlji što se krije.

Beži u pusti kraj dubodolina,
U carstvo voda, koje se ne krave.
Beži i čekaj da se opet jave
Veliki časi velikih starina!

7.

Već nema druma pusta.
Crni se, teče, giba
Zbijena reka gusta.
A jesen put joj šiba.

I vihor zlokobno huši
I zima jadovno stenje.
A živi zid se penje
Da se u klance sruči.

Već plamte poljane i plamte oltari
I jauk stokrato poljem zapomaže.


U sumornom času blede gospodari,
A pod vitlom groze izumiru straže.

8.

Na druge vratnice, evo, poplava kidiše
                                             s treskom.
O, sveta brda naša, budite ognjene zide,
Zaspite padine svoje lavom i smrtnim bleskom,
Jer bura pravce ide,
      Kapije gorde skide.
      I već se kroz noć vide
Kolone njene kako stoletne luke drobe
I žežu, kose, robe.


O, sveta brda naša, tako vam predačke slave,
Sklopite ruke svoje kô teške tamničke brave,
Neprolomljive, nadne!

O, svete reke naše, tecite vatrom lave,
Nek vaši vreli vali krvavi pohod mlave,
Da spržen tetreb padne!

O, sveto sunce naše, plamene luče gasi
I neprobojnim mrakom svoj verni narod spasi.
I mraz po mraku raspi!

O, sveti vetri naši, nek vaši meki dasi
Otrovom pospu napast, što hrli nam u masi,
I večnim snom da zaspi!

Molitva zalud stremi,
Kad mutno nebo nemi.

         Više nema pravde, ni Boga, ni Vere!
         Još poslednjom moći brani svoje grude!

Pašćemo do jednog! Sram se smrću pere.

          Smrt plaćena skupo nek molitva bude!



Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 103 godine.