I. Kako je Vinko Lozić postradao od zle žene
| Kako je Vinko Lozić postradao od zle žene Pisac: Jovan Sterija Popović |
Kako je Vinko Lozić postradao od zle žene
Moto:
Zao čovek podoban je besnom psu, koji može osakatiti.
Zla žena podobna je besnoj mački, od koje ne mož' da utečeš.
Vinko Lozić hteo je da se učovi, da kupi kuću. Zla ga sreća namerila na Jelku, Alkinu kćer. Ko je Alku poznavao, svaki se Jelke klonio, jer je Alka bila žena, koja se i sada, 15-te godine posle njene smrti, sa užasom spominje. Za pokazati kakva je Alka u kući bila, dosta će biti samo ovo navesti da je Alka s razboja neubeljeno platno skinula, i od toga Jelki venčanu košulju načinila.
Jelka je bila udovica često bolesna, t. j. kad je mislila posle podne spavati, ona je bila bolesna; kad je po nekoliko čaša rakije i toliko olbi vina spustila, ona je bila bolesna. Kad su je njene drugarice zatekle neočešljanu i neumivenu, ona je bila bolesna. Ništa manje, kako je za kavgu bilo, za svađu, ili za boj, taki je Jelka na nogama bila, kako gođ Dositejev Garov na žvatanje njegovog kovača. Ona je bila visoka, suva, s malom glavom i crnom kožom, i što je osobito karakteriziralo, imala je dva prednja zuba kraća, upravo reći neprestanim jezika dviženijem ojedena. Ona je imala jednu kćer Jucu, po njenom izvestiju od 16 godina, po glasu protokola kreštajemih od 20. Ova je bila manja od matere, buljila je obično oči kao mače, kad hoće da bude kiše, i bila je u obrazu bela. Je li pak to belilo njeno ili uzajmljeno bilo, to Vinko Lozić kazati ne zna, dosta da je često primečavao da boja njenog obraza sa ostalim telom nije se najbolje slagala. Jelka se vrlo obradovala, kad je Vinko Lozić došao da kuću kupi. Kako ne bi? Ona ima lepu kćer, Vinko Lozić je mlad. Juca će migati, on će migati, pak će se zaljubiti, uzeće je, pak eto ti života. Da čujemo njin tajni razgovor.
JUCA: Mamo, je li istina da Vinko Lozić hoće našu kuću da kupi?
JELKA: Ti si srećna; on je rad tebe da uzme. Zašto bi inače kupovao kuću?
JUCA (čepi se na ogledalu): Hi, hi, hi, zato mi on onako šešir skida!
JELKA: Ti si srećna, kažem ti. Nego pazi na sebe.
JUCA (trči po sobi): Dok me samo u negliže vidi! O samo to ne, frajla Juco! Ta on neće od mene uteći. Moje oči, moja brada. Pa još kad se smejem itd.
Međutim Vinko Lozić uđe u kuću, i kako će da postrada, nego ovako, opredelivši Jelki s njenom familijom bez plaće prebivanije. Juca to kao dobar znak primi. Ona počne pored pendžera Vinko Lozićeva češće prolaziti, pevajući ili gvožđa na kapcima uznemiravajući. Ali Vinko Lozić više je želeo videti vrednoću, nego belilo; više je mario za dobrom gazdaricom, nego za čepljenjem, i zato mu se cela Juca ništa drugo nije činila nego cic od 8 grošića, koji je iz daleka malo nešto lep, ali kako se opere, taki iziđe iz farbe, i postane krpa.
Jelka je vrtila glavom, gledajući na hladnoću Vinka Lozića i čisto mu je očima predskazivala šta ga očekiva. Da čujemo opet njen tajni razgovor. Vreme je posle podne: Juca se češlja kod pendžera, Jelka sedi na ormanu, noge metnula na stolicu, kod nje stoji mlađa kći, pa joj dronjke od krogna njenog iberoka makazama podseca.
JELKA: Hm! On s tobom da se ne razgovara!
JUCA: Ja još mislim, mamo, da je u mene zaljubljen.
JELKA: Šta? Trista ga odnelo, tako se pokazuje kad je zaljubljen? Glavu ću mu razbiti.
JUCA: Cela je varoš držala da će me uzeti, pa sad!
JELKA: Šta? Bre će ga znati i sam car, nitkova jednog!
Vinko Lozić čuje ove poslednje reči, pa se uprepasti. On uđe tiho unutra, pa ih zapita šta se tako ljute. Jelka sakrije noge pod haljinu, jer su joj svi prsti štrimfle probili, a devojka pobegne da se nevina pokaže!
JELKA (kroz plač): Vi ste mene ubili i moje četvoro, dece.
VINKO LOZIĆ: Ja? Kako?
JELKA: Vi ste me prevarili.
VINKO LOZIĆ: Ja vas? Kako?
JELKA: Ja sam za kuću imala 300 for. više.
VINKO LOZIĆ: Pa zašto je niste dali?
JELKA (naroguši se): Zašto? Došao oko mene, cili, mili, ja ću vas ovako, ja ću vas onako, dok me nije prevario.
VINKO LOZIĆ: Valjda vam nisam kazao da ću vašu kćer uzeti?
JELKA: Ko, ti? A ko si ti? Šta si ti? Misliš ti da nema ona očiju? Takvu bljuvotinu, takvu nesreću?
VINKO LOZIĆ: Znate li šta je? Ja vidim da vami nije po volji ovde prebivati, zato tražite sebi kvartir.
JELKA: Ko, ja iz moje kuće? Napolje ti!
VINKO LOZIĆ: Ja mislim da je kuća moja.
JELKA: Tvoja, pustaijo, gde ti je kontrakt, a? Jesam li ja potpisala?
VINKO LOZIĆ: Potpisala je vaša kći, vi ste položili krst, u prisustviju magistratskog kanceliste.
JELKA (lupa o orman): Hm! nitkov, kontrakt je lažljiv. Znam ja pisati.
VINKO LOZIĆ: Dakle, vi ste me hteli prevariti?
JELKA: Vid'la sam ja da si ti lopov. (Lupa nogama o stolicu). Tu da mi novce položiš.
VINKO LOZIĆ: Zar vam nisam položio?
JELKA: Kako položio, a? Gde ti je kvita?
VINKO LOZIĆ: Mi smo se računali pred g. vicenotarom, i vi ste bili zadovoljni.
JELKA: On je nitkov kao i ti — napolje iz moje sobe!
VINKO LOZIĆ: Ja sam u mojoj kući.
JELKA: A trista te đavola, sad ću te ja naučiti čija je kuća!
S tim navuče cipelr preko onako izdrtih štrimfla, i kao vila iziđe napolje, a Vinko Lozić, kome se počne soba okretati, skine vrata i pendžere, pa se zatvori u svojoj sobi. Tek što on gotov bude eto ti Jelke, koja je o dogođenom črez kćeri bila izveštena. „Jao, trista te!" poviče ona na Vinka Lozića, koji je u avliji bio, pa potegne kamenom na njega. Vinko Lozić potrči k njoj, pa joj istrgne kamen. — „Ti ćeš meni vrata da uzimaš, je l', nesrećo jedan i ugursuze?" Vinko Lozić na to uđe u sobu pa se zatvori. Jelka pak dođe kod njegovog pendžera. „Ubico, ubio si me, varalico, đavo te doneo u moju kuću! Hoćeš kuću, đavo uš'o u tebe, pa se raspalio; raopalio se da Bog da! Ti da mi otmeš moju kuću! Jao, sirota Jelko, šta si dočekala! Izneli te mrtvoga da Bog da, svinjo bugarska! Đavo uš'o u tebe, pa se raspalio! Ti si mi gospodin, nesreća si ti, varalica, pa si došao i mene da prevariš, prevarili te đavoli". — Najveća je muka bila za Jelku što Vinko Lozić
neće da pristane uz kavgu. Zato kad je čitavo po sata tako oko pendžera psovala i vikala, rasrdi se, pa tresne vrata od gonka i otide. Sad Vinko Lozić pomisli da se oprostio bede, ali neće Jelka i premda je mart mesec bio, opet je spavala bez vrata i pendžera. — Šta više, sad tek počne vikati i praskati. Gdegod je što dočepala, to je kršila i kvarila, tako da Vinko Lozić u očajaniju ne znajući kud kamo najmi nekoliko ljudi, pa joj počne haljine izbacivati. — Slatka braćo, ko nije video, ne želite gledati, kako se Jelka pri ovom pozoriju vladala. Ona ščepa stolicu, razdvoji je nogom, pa s nožicama poleti na Vinka Lozića. Srećom se dogodi tu stranih, koji je zadrže. Sad napadne na ljude. „Trista vas đavola odnelo, lopovi, ugurkguzi, ostavite, sad ću vam razbiti glavu!" No momci su više slušali Vinka Lozića, koji ih.je najmio, nego nju, zato se ona s njima uhvati u koštac, i još se ne zna ko je od njih bataliju održao. Jelka nije bila tako luda, kao što su, je držali. Ona ostane s decom na sokaku spavati, s kojim milosrđe cele varoši, pa i sudije dobije. „A, to nije pravo, sirota udovica s četvoro dece, kuda će sad!" — I tako presude da se opet u kuću vrati, dok se još jedanput ne presudi. — Kako Jelka stupi u kuću, taki počne vikati: „Pustaijo i ubico, napolje iz moje kuće! Hoćeš da mi otmeš kuću oteli ti đavoli dušu". Što god dočepa, pokvari, poderej, a siromah Vinko Lozić izvan sebe dođe. — Iziđu na. sud. Ali Jelka sad tek pokaže šta vredi. Ona počne svašta odricati: nisam, ne znam, hoću moju kuću, to su joj reči bile. Što god je sama učinila, baci bestidno na Vinka Lozića, tako da ovaj siromah u jedu i muci proklinjući i kuću i svoju sudbinu najposle izjavi da će joj dragovoljno k}fu ustupiti, samo da mu novce vrati- Pristane Jelka na to, ali za kratko ona se promisli da ]oj nije mogućno potrop šene novce skupiti, pa udari natrag. Neću ja to, kuća je moja, ja sam gospoja, a on ako mi je što dao, neka traži procesom. Rekne li Vinko Lozić jednu samo reč, ona pedeset vrati. Čas se s njime kolje, čas na sudije reži, čas plače i dreči, hoće da je ubiju, tako da se i sam sud od nje zabuni. Ali ona sve jednako u kući sedi. Siromah Vinko Lozić sasvim je od nevolje osedeo; ona njegova veselost prestade, on iđaše zamišljen, iđaše kao ubijen, i najposle naumi da se ubije. On napuni lušku, načini testament, i taman da se ubije, eto ti mu Jelka pored njegovog pendžera, neočešljana, vise joj kike, stoji joj haljina kao džak. Ona izgleda kao nadeveno motovilo. Vise joj dronjci od suknje. Kćeri takođe. — Vinko Lozić gleda u nju, „Zbog ove da se ja ubijem. Svet će me mrtvog popljuvati". S tim ostavi pušku i iziđe napolje. A Jelka ga dočeka. Šta je on tu čuo, slatke čitateljke, ne tražite da dokučite, Dosta će vam biti kad čujete da je siromah Vinko Lozić od tog časa kuću napustio i nigda više u nju nije stupio, ostavivši i novce i sve stvari od pakosti zle žene. „O Bože, govoraše on, osudi me da prosim, da peške ceo svet obiđem, samo mi ne daj da od žene stradam, kao što je Jelka".
Napomene[uredi]
- Sve milobruke: Narodna Biblioteka Braće Jovanovića sv. 215. Pančevo. — Br. II: Srpski Rodoljubac 1833. — Br. III: Odlomci u dodatku Srp. Novina 1841 br. 14 (pod naslovom „O životu ljudi") i u Pešt. Budim. Skoroteči 1842 br. 1. Cela: Veliki beogradski kalendar 1852. — Br. IV: Veliki beogradski kalendar 1853. — Br. V: Podunavka 1843 br. 1. — VI: Podunavka 1845 br. 46. — Br. VII: Sedmica 1854 str. 169. — Br. VIII: Sedmica 1854 str. 167. — Br. IX: Sedmica 1855 str. 5. — Br. X: Sedmica 1855 str. 22. — Br. XI: Sedmica 1855 str. 28. — Br. XII: Sedmica 1855 str. 181. — Br. XIII: Sedmica 1855 str. 188.
Izvori[uredi]
- Jovan Sterija Popović: Celokupna dela, knjiga 5, strana 107-113, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.
|