Deus Deorum
Porđalih usta, povijena čela
Pevaš smrtnu pesmu grobljem faraona
Ili pišeš, dok se vrti tarantela,
Propast iznad vrata bludnog Babilona.
Hordama heroja gde tisuće mreše
Krstarila ti si vrh kalpaka tučnih,
Da s krvavim suncem pitaš: Čemu beše
Sav taj tutanj bakra i vonj rana mučnih?
U ložnici dvorskoj tvoj se čuo šapat,
Vrh biblioteke Afričkoga Grada,
I u Panteonu tvojih ruku tapat
Beše pljesak mreži paukova rada:
Mirno ti si tako kalpake i spise,
Mehane, brodovlje, hetere i lovor
Zasipala prahom pokajničke mise,
Gde paukov zastor vekova je govor.
O, i Belom Kralju u dan smrtne jeze
Pljunula si glavu. I tad, s puno krvi,
Tvoj smeh je u svakom stihu Marseljeze
Pratio svu hučnu gomilu što mrvi.
I još uvek lutaš vrh ljudskih izuma,
Vrh granitnih kula i mostova nadnih;
Čujem te u huci punog gradskog šuma
I niz vidim zuba velikih i gadnih.
A kad ponoć smiri ulice i dvorce,
Ti, zgrčena, čuvaš pust i mračan forum,
Idole skrnaviš, pljuješ mrtve borce,
Ti, Večita Sumnja, ti Deus deorum.
I u svojoj sobi vidim te svu golu,
Sediš iznad Sata i brojiš minute,
Senka tvoja igra preda mnom na stolu,
Gde čitave 'rpe početaka ćute.
A kad moja ruka kradom pero takne,
Tvoj osetim stisak, zadršćem bez java,
Ceo zid se jedan kô zavesa smakne
I ja vidim samo red smrvljenih lava.
Kraj njih leže knjige, papirusi truli,
I gomila mozga što već prodre svuda,
Lovori što nisu zvuke sreće čuli:
Mravi rastureni stazom što krivuda.
Tad, zapahnut Tobom, ja se pitam: Kuda?
1912
