Daleče ovakoj nesreća kad moja
stavi me na plač moj, ne čuje gospoja.
Srce mi ко zlatiem prami ona saveza.
Reci joj, što patim š nje draga uresa,
ti si š njom svaki čas, skaži joj me vaje,5
i kako zli poraz bez nje me skončaje.
Ako bi ne htila, vajmeh, toj slišati,
hoteé bit' nemila, rieč veće ne trati,
neg samo sve cvili, dokle se prigodi,
da nas jur pomili, i truda slobodi.10
To li se smiliti ona, joh, ne bude,
odluč'no umriti za uteć' tej trude.
Er vele jes bolje jednome smrt podniet',
ner imat' nevolje, ter sto krat na čas mriet'.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Михо Бунић Бабулинов, умро 1590, пре 434 године.
