Ah, pridrago dobro moje,
tužbe ustavi, već ne cvili,
ter razvedri pogled mili,
moj pokoju, mâ gospoje.
Er ako si duša moja,
u koj život moj pribiva,
čim tva ljepos suze liva,
ginem, vajmeh, s nepokoja.
Ter kladenca dva primila
od bisera drobahnoga
ki izviru posred tvoga
rumenoga lica i bila,
put su, brače, rastvoreni
proz ki duša mâ se odili;
tijem se ustavi, već ne cvili,
o životu moj ljuveni!
