13. januara 1901.
| 13. januara 1901. Pisac: Stevan Luković |
Pomeni ove strašne dane u miru kom se krećeš,
Pravedna budi pa ne reci: veru mu platih dosta —
Vernije srce nikad, nikad od ovog naći nećeš
U očajanju koje nemi pred jadom što mu osta.
U času kad se novoj sreći, životu novom spremaš,
Budućnost gledaš s pouzdanjem, i vedri vek za sebe,
Nijedan pogled zar za ono, nijedan zadnji nemaš
Štono bez nade, možda, pusto ostaje iza tebe;
Nijednu reč za srce ovo štono ga drža robom,
Pred razoreni oltar koje obezumljeno pada —
Nijednu reč za srce ne znaš, kojemu život s tobom
Toliko malo radosti dade, toliko mnogo jada.
Skrhala si mu pouzdanje, razorila mu nade,
Opijeno je s tobom išlo do ruba bezdne same,
Za ćudljiva ti zadovoljstva prodalo dane mlade,
Za ljubavni ti osmeh što je prokletstvom pao na me.
Mislima si mu krilo bila.. — Zalutale ih rivaš
U besputima mračne noći za tobom što se svodi —
U kutu kako s mirom lažnim slaziš da mirno snivaš,
Pomeni ovo srce suho propasti koje vodi.
U domu svome vatru gasim: žalošću nek zanemi.
Skrušen i pao, ja se neću dizati kamom na te,
Zaroniću se u žalosti koje mi hladno spremi
i proklinjaću slabost svoju i moliću se za te.
i obgrliću bole svoje i igru novih dana
i voleću te, prezirati, i s tobom biti dovek —
Dok očajanja pustoš hladna isiše polagana
Nesrećno jadno srce ovo i klone bedni čovek...
Pomeni ove strašne dane u miru kom se krećeš,
Pomeni s tugom, sažaljenjem — ne preziri me toli;
Naći ćeš možda radost gdegde, al' nikad, nikad nećeš
Iskrenu tako ljubav da te i sada jošte voli...
Pomeni ove strašne dane u miru kom se krećeš —
Neverna si mi bila, hladna, al' ti ne poznah zlosti.
U kutu sreće kamo, bajna, s osmehom vedrim krećeš
Pomeni ove strašne dane, pomeni... i oprosti...
Izvor[uredi]
- Gavrilović Zoran, Antologija srpskog ljubavnog pesništva, „Rad“ Beograd, 1967, str 109-110
|