* * * (Pod kopitom besna hata odjeknuše polja rodna)
| * * * (Pod kopitom besna hata odjeknuše polja rodna) Pisac: Vojislav Ilić |
Pod kopitom besna hata odjeknuše polja rodna
I u oganj ogrezoše mirno selo, njiva plodna.
Skromni ratar dom napusti i britka se lati mača,
Da odbije bujne čete varvarina - osvajača.
Mesto rada i spokojstva ubistvo se diže tada,
I u tvrdi krvav presto na poljima Deligrada.
Opusteše cvetne ravni, zatutnjaše brda plava,
Krik sumorne bojne trube zemlju srpsku oglašava.
No u doba razorenja, ko anđela sa visina
Tebe gospod posla nama sa grančicom bela krina.
Stanovniku rajskog vrta on je rajsko dao bilje:
Mir, spokojstvo i slobodu i raskošno izobilje.
I uskoro borba presta, i dan svetli mira granu,
I Srbija glavu diže pobedama ovenčanu.
* * *
Kroz Srbiju pesme zvone i glas njihov nebu stiže,
Na prestolu zemlje srpske Đenije se srpstva diže.
Život prenu sa svih strana, u korice mač se složi,
Red, pravičnost i spokojstvo, radenike vredne množi.
Zlatno klasje vetar vija, rojevi se štedri roje,
Sa obala ribar peva raspinjući mreže svoje.
A daleko s tučnih polja pesma mu se odaziva,
Sve u radu i u sreći obilate plode sniva...
O Đenije krunisani! Čije bilje srećom niče,
To je himna koju tebi utruđeni ratar kliče.
A kad štedra jesen dođe, otadžbini na oltare
On će sretan i odmoran položiti svoje dare -
Ne bogatstvo silnog Kreza, zlato, divan niti smirnu,
No plodove skromnog truda koji krase zemlju mirnu.
s proleća 1893.
Izvori[uredi]
- Vojislav Ilić: Lirsko pesništvo, strana 244-245, 2. knjiga, Vuk Karadžić, Beograd.
|