Šta je to anarhizam?
„Da li nam možeš ukratko reći“, pita tvoj prijatelj, „šta je to u stvari anarhizam?“
Pokušaću. U najkraćim crtama, anarhizam uči da možemo živeti u društvu bez prisile bilo koje vrste.
Život bez prisile naravno znači slobodu, tj. biti oslobođen bilo prisile bilo ograničenja, mogućnost da živiš svoj život kako ti to najviše odgovara.
Takav život ne možeš voditi dokle god ne rasčistiš sa institucijama koje ti ograničavaju slobodu i mešaju ti se u život i uslovima koji te primoravaju da činiš drugačije nego što bi ti stvarno hteo.
Koje su to institucije i kakvi su to uslovi? Hajde da vidimo prvo šta treba da uradimo da bismo sebi obezbedili slobodan i skladan život. Kada jednom saznamo šta treba da ukinemo i šta treba da dođe namesto toga, pronaći ćemo način i kako to da uradimo.
Šta treba da se ukine da bi se obezbedila sloboda?
Najpre, ono što te najviše ugrožava i sputava ili sprečava tvoju slobodnu aktivnost: ono što se meša u tvoju slobodu i tera te da živiš na drugačiji način nego što bi to bio tvoj izbor.
A to je država.
Pogledaj dobro i videćeš da je država najveći nasilnik. Još više od toga, ona je najveći zločinac ikada poznat čoveku. Ona ispunjava svet nasiljem, prevarom i obmanom, ugnjetavanjem i bedom. Kao što je veliki mislilac jednom rekao, „njen zadah je otrov“. Ona izopači sve što dodirne.
„Da, država znači nasilje i zlo“, priznaćeš, „ali da li možemo bez nje?“
To je ono o čemu ćemo da pričamo. Ako bih te sada pitao da li ti treba država, siguran sam da bi tvoj odgovor bio da ti ne treba, ali da je ona potrebna zbog drugih.
Ako pitaš ma kog od tih „drugih“, odgovorio bi kao i ti: da mu država nije potrebna, ali je neophodna „zbog drugih“.
Zašto svako misli da je dovoljno pristojan i bez policajaca, ali da je država potrebna zbog „drugih“?
„Ljudi bi krali i ubijali jedni druge kada ne bi bilo države i zakona“, reći ćeš.
Ako bi stvarno tako radili, onda zašto? Da li bi to radili iz čistog zadovoljstva ili iz određenih razloga? Ako možda dobro istražimo uzroke onda možemo i da nađemo lek za njih.
Zamisli da smo ti i ja i još grupica ljudi doživeli brodolom i našli se na ostrvu bogatom voćem svih vrsta. Prionuli bismo naravno na posao da se snađemo. Onda zamisli da jedan od nas proglasi da to sve pripada njemu i da niko ne sme da uzme nijedan zalogaj dok mu ovaj ne plati danak. Mi bismo ga samo zanemarili i smejali bismo se njegovim tvrdnjama, zar ne? Ako bi pak pokušao da pravi probleme, bacili bismo ga u more, što bi mu možda i dobro došlo.
Zamisli dalje da mi i naši preci obrađujemo ostrvo i opremamo ga svim stvarima potrebnim za udoban život i da onda neko dođe i traži sve to za sebe. Šta bismo mi rekli? Mi se ne bismo osvrtali na njega. Možda bismo mu rekli da može da deli sa nama i da nam se može pridružiti u poslu. A onda zamisli da on stalno navaljuje da je to njegova imovina i da nabavi gomilu papira i kaže da oni dokazuju da sve njemu pripada? Rekli bismo mu da je lud i nastavili svojim poslom. Ukoliko bi imao državu iza sebe, pozvao bi je da zaštiti „njegova prava“ i država bi poslala policiju i vojnike koji bi nas izbacili i vratili „zakonitom vlasniku njegovu svojinu“.
To je funkcija države i svrha njenog postojanja i ono što ona čini sve vreme.
Da li i sada misliš da bi bez onoga što zovemo država i dalje otimali i ubijali jedni druge?
Zar nije tačnije da baš zbog države krademo i ubijamo, pošto nam država ne obezbeđuje imovinu koja nam pravedno pripada, već je upravo suprotno: država nam je uzima u korist onih koji nemaju pravo na nju, kao što smo videli u prethodnim poglavljima, zar ne?
Ako bi se sutra ujutru probudio i otkrio da nema više države, da li bi tvoja prva pomisao bila da izletiš na ulicu i nekoga ubiješ? Ne, ti znaš da su to sve same gluposti. Mi govorimo o normalnim, zdravim ljudima. Ludi ljudi koji hoće da ubijaju ne pitaju prvo da li postoji ili ne postoji država. Takvim ljudima je potrebna nega psihoterapeuta i psihijatara i treba ih smestiti u bolnice na lečenje.
Pre će biti da kada se ti i tvoj komšija probudite i vidite da nema više države da ćete se baciti na preuređivanje svojih života pod novim uslovima.
Veoma je verovatno da kada vidiš ljude koji se prežderavaju, a ti gladuješ, da ćeš zahtevati da jedeš i imaš potpuno pravo. Tako bi uradio bilo ko, što znači da ljudi ne bi dozvolili da neko prigrabi sva dobra za život za sebe. To dalje znači da bi siromašni odbili da ostanu siromašni dok se drugi baškare u raskoši. To znači da bi radnik odbio da da svoj proizvod gazdi koji tvrdi da njemu pripada fabrika i sve što se u njoj proizvede. To znači da seljak ne bi dozvolio da hiljade hektara zemlje stoji prazno dok on nema dovoljno zemlje da izdržava sebe i svoju porodicu. To znači da nikome ne bi bilo dozvoljeno da prisvoji zemlju ili mašine za proizvodnju. To znači da ne bismo više trpeli privatno vlasništvo nad resursima za život. Smatralo bi se najvećim zločinom kada bi neko posedovao više nego što može da potroši tokom nekoliko ljudskih života, dok njegovi susedi nemaju dovoljno hleba za svoju decu. To znači da bi svi delili društveno bogatstvo i da bi svi pomagali da se to bogatstvo proizvede.
Ukratko, to znači da bi po prvi put u istoriji stvarna pravda i ravnopravnost pobedili umesto zakona.
Vidiš da uklanjanje države istovremeno vodi ukidanju povlastica i privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju i distribuciju.
Sledi da, kada je država jednom ukinuta, sa njom moraju nestati i kapitalizam i nadničarsko ropstvo, jer oni ne mogu da postoje bez podrške države i njene zaštite isto tako kao što ni onaj čovek o kome sam prethodno pričao ne bi mogao da sprovede svoje lude zahteve za prisvajanje ostrva bez pomoći države.
Takva situacija gde bi umesto države postojala sloboda zove se anarhija. Kada jednakost u pravu na korišćenje dođe namesto privatnog vlasništva, to je komunizam.
Bio bi to komunistički anarhizam.
„O, komunizam“, viče tvoj prijatelj, „pa ti si rekao da nisi boljševik!“
Ne, ja nisam boljševik, jer boljševici hoće jaku vlast i državu, dok anarhizam znači uklanjanje države i vlasti uopšte.
„Ali zar nisu boljševici komunisti?“, pitaćeš.
Da, boljševici jesu komunisti, ali oni hoće diktaturu, da njihova vlast primora ljude da žive u komunizmu. Anarhistički komunizam, sa druge strane, znači dobrovoljni komunizam, komunizam po slobodnom izboru.
„Vidim razliku. To bi sve bilo lepo“, priznaje tvoj prijatelj, „ali da li misliš da je i moguće?“