Školski nadzornik/21

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

◄   Naslovna PRVA POJAVA DRUGA POJAVA   ►

PETROVIĆEVA SOBA

PRVA POJAVA

PETROVIĆ i KATA

(PETROVIĆ sedi, puši na lulu i čita preko naočara novine. KATA sedi u uglu i plete čarape.)


PETROVIĆ (po nekom vremenu): Ženo, znaš li šta je novo?
KATA: A od kud ja da znam?
PETROVIĆ: U Novome Sadu sazivaju opet novu skupštinu!
KATA: Kakvu to?
PETROVIĐ: Bože moj, kakvu drugu nego učiteljsku!
KATA: A od kud ja to da pogodim?
PETROVIĆ: Od tud, što evo stoji u „Zastavi“, al’ naravno, vi žene nikad ne biste zavirile malo i u novine. Vama je sve jedno, ma se čitav svet tumbe okrenuo.
KATA: Bože moj, čoveče, ti si opet nešto ljutit.
PETROVIĆ (skoči i baci novine): Kako Nv bih bio ljutit? — Opet nova skupština! Svaki čas skupština!... Ko će to da ide?! Sa mojih sto i dvadetet forinata godišnje plate, četiri merova žita i tri funte slanine kako da putujem svakoga meseca tri put na skupštinu?!
KATA: Tri put preko meseca, a cele ove godine tek je samo jedan put bila!
PETROVIĆ: Sve jedno! I to je dosta da ode cela plata. Šta ti misliš, ženo, kola ovamo, kola onamo, stan u Novome Sadu, p’ onda onaj vraški „soko“!... Ne znaš ni sam kako potrošiš novce.
KATA: Pa dobro, čoveče, ne moraš ti ići.
PETROVIĆ: Šta ne moram, kad moram! Imamja vazda koješta da im reknem. Neka se zna čak i na saboru da i kočijaši bolje žive, nego srpski
učitelji! (šmrkne.)
KATA: Pa nemoj se zato ljutiti, čoveče!
PETROVIĆ: Šta da se ne ljutim?! Hoću da se ljutim, to je slobodno svakom učitelju. Hoću da im kažem, da nismo mi poslednji ljudi na svetu!
KATA: Bože moj, kad te čovek sluša, mislio bi da je sve istina što govoriš!
PETROVIĆ: Ženo, nemoj da me dovedeš u jarost! Šta nije istina?... Zar nemaš živa primera pred očima? Zar ne vidiš Stanka svaki bogovetni dan? Zar ne znaš da je Stanko najbolje — sa prevashodstvom — svršio preparandiju u Somboru, da je od to doba nappsao tri knjige za dedu. Kakve knjige! Ni Dositije ih ne bi lepše napisao?!... Pa šta je s njime? — Evo već treća godina kako u selu za mesečnih pet forinata kod nataroša piskara, jer ne može učiteljske štacije da dobije! Je li to istina, he?... Pa je li to nravo, he? (šmrkne)
KATA (uzdahne): To, Bogme, nije pravo! Sirota moja Saveta!
PETROVIĆ: Je li, to nije pravo jer se tiče Savete?
KATA: Ta žao mi je tog mog siromašnog deteta! Koliko to već ima godina, kako sirotica za Stankom iščekuje!... Odrasla je s njime, a već su se kao deca zavolela.... P’ onda dok je Stanko svršio preparandiju.... Pa sad evo već treća godina, kako ne može da do službe dođe... Ja kažem, to
će mi jadno dete od tuge sa svim uvenuti!
PETROVIĆ: Hoće da!... Vi ženske ništa drugo i ne znate, već venuti od tuge!... Zašto da vene? Nije Stanko preko sveta, već je ovde. Svaki je dan s njome.
KATA: Ali dokle će to tako trajati?
PETROVIĆ: Dokle? — Šta ja znam!... Dokle vuče konj u taljigama? — Dokle može!... Ne bio se roditi za učitelja, već za ministra.
KATA: Slušaj, čoveče! Kako bi bilo, da mi našu decu oženimo? Neka je Stanko u kući, pa gde nas dvoje životarimo, moći će i oni.
PETROVIĆ: Od toga neće biti ništa!
KATA: Ali pomisli samo....
PETROVIĆ: Ja ti rekoh da od toga neće biti ništa! Ja neću da od jednoga prosijaka napravim dva. Dok Stanko ne dobije štacije, dotle od svatova nema ništa. To si već sto puta čula, pa ti evo i opet kažem! (šmrkne)
KATA (uzdahne): Sirota moja Saveta!
PETROVIĆ: „Sirota moja Saveta!“... Vi ženske, drugo ništa i ne znate već uzdisati i jadikovati. Na sreću što je Saveta pametna devojka, sa svim na mene, pa zadovoljno snosi svoju sudbu.
KATA: Ja znam kako je njoj!
PETROVIĆ: Šta ti znaš?!... Vi žene, drugo ništa i ne znate već nagađati kako je kome. Sad si ti uvrtela sebi u glavu da je Saveta nezadovoljna.... Al’ zbilja, gde je Saveta? Ne videh je celo posle podne.
KATA: Za celo je u bašti. Znaš da ona sebi uvek nađe posla. (ustane otvori prozor i gleda) Dabogme da je u bašti. Bere cveće i peva.... Slušaj samo kako lepo peva. (čuje se pesma: »Goro, goro visoka si!«)
PETROVIĆ (no svršetku pesme): Hm !... „ Ja ne mogu sretna biti, tebe dragog zadobiti"... A šta ću ti ja?... Ja bih to želeo od sveg srca. Stanko je valjan i čestit mlad čovek, al’ sve badava... štaciju prvo, štaciju, pa onda neka vam je blagosloveno!
KATA (viče kroz prozor): Saveta rano, dosta imaš cveća, odi gore, prepećete sunce... (vrati se sa prozora) Evo je gde ide, slatko moje dete!
PETROVIĆ: Sve sve; ali samo štacija!