Šetnja u noći
| ←Uništena pesma | Šetnja u noći Pisac: Mileta Jakšić |
Vila→ |
Zriče popak ukraj zovina korenka,
Drugi mu se javlja u dubokoj noći, —
Sa mnom nikog nema, samo moja senka
Stupa pored mene u šumskoj samoći.
Zrak mesečev drhti kroz klonule grane
I tiho ispreda senčice i mreže,
Što nečujno sleću srebrom ispretkane
I prostrte mirno na putanji leže.
Zaspao je slavuj u mračnoj dubini,
Ne čuje se bahat ni mojih koraka,
Samo pesma popka u ovoj tišini
I bojažljiv šapat mladih ogranaka.
I opet bih natrag do rujna osvanka
Da ne smetam miru što ga ponoć stvara,
Jer sa strahom slutim da duh blagog sanka
Duboko u šumi negde se odmara.
Izvor[uredi]
- Mileta Jakšić: Pesme, Matica Srpska, Novi Sad, 1984, str. 100
|