Šah i pesnik
PERSIJSKA PRIČA
„Kome Alah krunu dade,
Tom i srca dade mah, —
Čuj, pesniče, pesmu sade,
Što ispeva silni šah.
Od sanova duše svoje
Ja taj venac vešto svih,
A sve nebo divne boje
U zvučni sam unô stih..."
I pesnik je slušô nemo,
Što šah čita njemu sâm;
Nije zevo, nije dremô,
Al' je bio kao kam.
A kad pesma stiže kraju,
Tad se njegov začu glas:
„Ja ne puzim nikad sjaju,
Čestit mi je život vâs.
Hoćeš suda tvome delu
Da ubogi pesnik da:
Ni duvana lulu celu
Ne vredi ti pesma ta.
Lepih reči ima puno,
Ima misli čitav red;
Al' za srce, svetla kruno,
Ne prianja, već je led".
A šah skoči, nogom lupi,
Zatim pljeska dlan o dlan;
Pa kad sluga na to stupi,
On zagrmi besom pjan:
„Ko kopitom rado bije,
Magarac je, tako mnim;
A za takvog dvorac nije,
Nego štala. Tamo s njim!"
I bi tako. Pesnik smeli
Sad u štali kaje greh,
Al' ništa ga to ne cveli,
Pa ni slugu mukli smeh.
A za ovo vreme celo
Šaha mori slave moć;
Izmislio novo delo
I piše ga dan i noć...
Sad pesnika opet zove,
Kad sa radom gotov bi:
„Evo moje pesme nove,
Da sad vidim, šta znaš ti?
Šta je munja burnog neba,
Šta je orkan, šta je grom?
Moć, što more uskoleba,
U duhu ćeš naći mom!"
I pesnik je slušo nemô,
Što mu čita svetli šah;
Al' već sad je samo dremo,
I zevao na sav mah.
A kad pesma kraju dođe,
Tad se začu uzdah bôn,
I vratima pesnik pođe,
I za kvaku maši on...
„Stan', pesniče!.. Kam' ćeš, je li?
Sud tvoj hoću ja da znam!"
„U štalu ću," pesnik veli,
„Kad već moram, idem sam!.."
Nasmeja se vladar glasno
Na njegove reči te:
„Da si luda, vidim jasno,
Al' si pošten, — praštam sve!"
