ŠETNjA PO GROBLjU
| ŠETNjA PO GROBLjU Pisac: Gavril Stefanović Venclović |
Da izađemo pošetati se po groblju,
Te s otvorenim očima da vidimo
Gde su našem pustom životu domovine,
Kućišta i dugo boravljenje ovoga sveta.
Nije li u zemlji?
Promotrimo se: što se iz nas po malu staje,
To sami sebe da ne varamo
Gledeći kako nas skoro jednog po drugom nestaje...
Smatrajući našu gizdavu lepotu
Smrdljivu u groblju,
I vi, gospodo boljari i sudije,
Poniknite onamo, te se uzbojte Boga!
Ljutice i garezljivi naleti!
Viđ’te kako se rasiplju i preturaju se kosti.
I možete li po kostiju proznati
Tko je bio car, kralj, princ?
Vrlo razgledajte grozljivi zgled,
Telesnoga stasa zglavke, te kažite,
Koji je bio koji junak, vojak, vojvoda li,
Prosjak, il’ mu na glasu kmet,
I vrli boljarin bogat?
Koji li je pak grbavi starac
I frišak mladić bio;
Grub, hubav li, kršten, nekršten li,
Koga li je roda i plemena?
Nije li sve jedno — zemlja i prah!
Koščine kâ kamenje valjaju se...
I što je to od nas?
Jučer, moj mili sadrug, kâ neki mi u telu zglavak,
A sade, kâ neke mršine linsale
Od njega se grozim.
Koga sam milovao, ljubio i grlio se š njime,
A sad mrzi me i gledati na njega;
S rukom ne mogu se dotaknuti k njemu,
Toliko što uzdišem i suzim za njim!
Žao mi ga je što se rastasmo,
S milokrvstva stajao bih pri njemu,
Al’ od zla zaduha mu klonim se!
Otpre hubav i lep bijaše,
A sad sasma ogrubi.
A gde mu je lepozgledno lice,
Gde li su mu jasne oči? Očadi i smrče se.
Lepe, duge kose opadoše,
Duga šija skloni se, besedljiv jezik premuknu.
Ruke i grudi rasuše se,
Telesni ceo stas raspade se.
Kamo skupo i cifrasto odelo?
Rastrunu se, mirizme nesta,
Bujna i nepokorna mladost usaše!...
U vetar i u maglu sve prohuja,
Osta sade — zemlja.
Izvor[uredi]
- Leskovac, M. 1972. Antologija starije srpske poezije. Novi Sad: Matica srpska. str. 49-50.
|