Čudan san
Na pamet mi jutros panu
Da ti kažem mila mati,
Grozno sn'jevah u mom sanu,
Bog će sami dobro dati.
Viđeh đe me zarobiše
Turci ispred kuće naše,
Živoga me uhvatiše,
I ruke mi povezaše.
Stadoše me teškim bičem
Nemilice udarati
U pomoć mi zovem, vičem,
Samu tebe draga mati.
Pa i ti mi doći nešće,
No mi veliš: glavu s njega!
Ovo sinku bješe žešće
No smrt sama što ugleda.
Od tog straha san iskoči
Gledam, drhšćem istim strahom,
Tarem svoje suzne oči, -
Srce kuca jakim mahom.
San je laža Bog istina!
Junaku se sn'jeva svaka,
To je sine prazna tmina;
Kuša srce od junaka.
Što na pomoć tvom leleku
Nehte doći majka stara,
Nego reče da te s'jeku,
Istina se tome stvara.
Jer Srpkinja želi svaka:
Da joj sinak mrtav pane,
Da ga krije hladna raka,
Nego robom da ostane.
|
U Baru (Crna Gora), Milo Jovović, „Golub“, broj 14., u Somboru, 15. jula 1892., str. 211.