Četiri pesme kalife Abu-El-Rahmana

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Vojislav Ilić
Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:


Četiri pesme kalife Abu-El-Rahmana
Pisac: Vojislav Ilić


Vojislav Ilić1.jpg

    Kad je Abdala—ben-Ali, za ljubav kalifskog trona,
Na užas Azije cele i drevnog Vavilona,
Potomke Omajida na gozbi poklati dao,
Od strašnog njegovog noža jedan je umaći znao.
Omajid Abu-el-Rahman mladi skloni se od ove bede,
Jer još u oči gozbe na besna paripa sede
I parip kô strela nàže u tamu večeri vlažne,
Mrseći pomamno grivu i nozdre šireći snažne.
    Pod čudnim i žarkim nebom, gde varoš Kordovacveta,

Junački Omajid—Rahman iskrsnu jednoga leta.
Muhamedanske Mavre on živo skupljati pođe,
Obori kalifat stari i na tron kordovski dođe.
Za mudre njegove vlade procveta Kordova slavna,
Da joj ni drevni Bagdad ni Gasna ne beše ravna.
Carici Španije plodne sinuše veliki dani!
Šarene, bogate lađe i silni karavani
Na njene bazare mnoge stizahu svakoga dana
Iz Andaluzije daljne i žarkih afričkih strana.
Priroda ožive čisto pod rukom umetnih Mavra,
U vrt se pretvori varoš, obala i Algavra,
Sa pesmom iđaše ratar kroz goru i polje cvetno,
I sve što baga hvali, veselo beše i sretno.

    No Rahman ne beše srećan. Deleći radosti svima
On nije mogao često da radost podeli s njima;
Jer spomen na mračnu prošlost njega je mučila često,
I on je tražio tada ugodno i mirno mesto,
Da duši olakša samo. Sa huma, obraslog travom,
U vrtu rasla je palma sa svojom lisnatom glavom,
Nju je kalifa Rahman bežeći poneo sobom,
Kada ga Abasidi htedoše venčati s grobom.
Pod njom je kalifa nežni, umoran od dnevna rada,
Sanjao zavičaj mili i svoja vremena mlada:
U jednolikome šumu širokih palmovih grana
On je slušao pozdrav mladosti i cvetnih strana,
Gde plavi Eufrat teče. I tako, u noći kasne,
On pesme pevaše ove, uz udar santure glasne.

Kada sam prošloga leta za toplu Afriku išô
I uzgred Kordovu, Kadiks i pribrežja obišô
Slučajno i ove pesme nabavim na putu tada,
I ja ih prevedem s pažnjom i, evo, štampam ih sada.


I
ZAVIČAJ

Kad ponoćni povetarac pirne
i s Algavre mirise donese,
Usred mraka i ponoći mirne
Misao me u prošlost odnese.

I ja sanjam opustele dvore,
Gde detinjstvo sahranjeno spava,
Gde spokojno Aravljansko more
U daljine neme iščezava.

Tamo mirta u večeri kasne
Slatkim šŷmom o ljubavi zbori
Pesma grmi uz santure glasne,
I usklik se po pustinji hori.

Tu istočnik hladnom strujom teče,
I ružica sladosno miriše,
I purpurom ukrašeno veče
Blagim mirom i toplinom diše. diše.

Mila polja i doline cvetne,
Božje sunce nek vas večno krasi,
I da, štedro, nikad se ne gasi
Nad poljima Arabije sretne!


II
NA OAZI

Žarko je prispelo podne. I putnik, s bogatom robom,
Iz drevne Basore ide, vodeći karavan sobom.
Pod senkom palmovih grana on blagog odmora traži,
I strujom valova bistrih poji se i telo snaži.

I hladni vâli ga krepe.
Pa zatim karavan skuplja i žuri sveštenoj Meki
I s njime iščezne tiho, pri jasnoj zvonaca zveki,
U moru peščane stepe...

I ja sam tuđinac, putnik, što smoren po pesku bludi,
Al' nigde kladenca bistrog, da njime osvežim grudi.
Prorok je, u gnevu svome, vihorom zasuo staze,
Da moje umorne noge po večnoj pustinji gaze.


III
OBLACIMA

Oblaci, oblaci odakle letite
Po lazuru čistom, bez puta i staze,
Po beskrajnom moru bez konca i traga,
Gde ni palme nema ni travne oaze?

U večnome hodu šar ognjenog sunca
Nežno vas oblači u purpurnu rizu;
Il' pojili rosom visove Livanske,
Il' šumno padali u Kedronsku nizu

Vama je svejedno. Bez celi i puta,
Od postanka svoga pa do svoga kraja,
Vi, večito hladni, putujete mirno
Bez celi, bez bola i bez zavičaja.

Al' ja, večno Tužan, dižem svoje oči,
Kad se danak smiri i sunce ugasi,
Kad noć tavna padne nad pustom Alhazrom,
I sumornu ponoć jeina oglasi.

Otadžbina moja daleko počiva,
Moju nežnu tugu samo suza vida,
A plemena moja u pustinji beže
Od krvavog noža strašnih Abasida.


IV
PALMA

U Alhazarskome vrtu visoka palma se diže
Iz moga zavičaja. U žarki letnji dan
S Algavre prohladni vetar leluja njezine grane,
I ona sneva san:
Pod njenim korenom slatkim pustinjski istočnik
Šumi

Oko nje peščano more i žubor kladenca čista,
Poklonik prolazi tuda i struju ledenu pije,
I džigit npoleće s konjem, i beli bašlik se vije,
I koplje Visoko blista

A deca severa tavnog, žureći na bazar šumni,
s mazgama prolaze tuda tražeći dobiti svoje;
o, oni ne pojme sladost čudesnih sanova tvojih,
Siroto drvo moje!

                            *

Stoleća drevna su prošla od Rahmanove vlade:
Boabdil pobeđen beše, i slavna Kordova pade.
Pod aragonskim mačem jeknuše dubrave rodne,
I požar obuze sela, varoši i zemlje plodne,
Brišući spomene drevne. No tužne pesmice ove
Nađoše u jednom dvoru, Alhazra koji se zove,
Za vlade Manojla Sretnog, i njih su na javnost dale
Dve stare, učene kuće Peresa i Gonzale
I njih su pevali tada veslari španjolski tužno
U tihe, zvezdane noći bijući veslima družno.

22. februar 1890.

Izvori[uredi]

  • Vojislav Ilić: Lirsko pesništvo, strana 160-164, 2. knjiga, Vuk Karadžić, Beograd.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vojislav Ilić, umro 1894, pre 126 godina.