Čas obnove
| Čas obnove Pisac: Rastko Petrović |
Posle svih večeri, vraćajući se opet kući
Lica izmučenog i oblivenog suzama,
Za sobom lik tvoj znajući kako se muči
da izdvoji se još jednom bar nad stazama:
Videh, o, veličanstveniji od daljnih predela
Oblakom u daljinu već odilaze krovovi;
Boja: još trag stvari što je kraj mene živela;
Tako i pristalosti otiču nebu gluho kao brodovi.
Niti zažalih prošlost što se isprazni,
Niti korak ovaj siromaštva, ni izlaženje iz ludila,
Svi ti sticaji i iskustva, dakle, samo linije,
Ja se nikada neću istrošiti u kazni;
Već, kao reka svojim celim tokom iz planine,
Tako duhom potekosmo odjednom iz matere,
Telo nam samo prva brana koju gonimo
Snagom što stalno za njim nadolazi.
Popnem li se na planinski vrh rođenja, da sagledam daljine
Ili ruku neku nestvarnu kad se pojavi i uzbere
Naš san, koga je reka trebalo tek da polazi,
Međ odblescima čuda misao se tek s bolom razbere.
Niti opazi kad reka izbaci telo na obalu
I van života nastavi svoje tečenje:
Niti joj pogled u stanju pratiti dalje
Liniju njenu uspalu:
Već tiho klone s njome opštenje
Baš na granici samoj razuma.
Lice se izmeni, suzno i sanjivo, od datuma
Kada ne protegne više telo strast već mrmljanje.
Zagledam li se evo u mirnu bregovitu poljanu,
Jedno telo već izdvaja se i ustaje,
Poznam tad njegov lik, i liniju njegovu znanu,
(dok prilazi) strah me ipak da li će da istraje
U nesigurnome tome koračanju;
Gle moj hod! Pogledom svojim to privedem sebi svoj lik u neznanju,
I nasmejem se gorko, koliko je samo lak i neizvestan
Kao da pridržavaju, dodirom ga svojim, java još živa i san.
On osta tu nem, ne usuđujući se prezreti
Ni opsovati stvarnost ovu krvnu, ni dići na mene ruku.
Ni spustiti pogled svoj, premda strepi da ću prokleti:
Ne poveri uzbuđenja jed pokretu providnom ni zvuku.
Zna da verujem u halucinacije, krvotok, rane i u jad,
U jednog sebe istinitog i nerazlučnog,
U dizanja, otupljenja, u neizlečivi pad:
Zato ga valjda, baš na beskućstva dan, spusti Bog.
Bezvoljno njemu psovka pojuri,
Ne znajući za ruku što pruža mi se iz detinjstva
Da spreči taj kobni glas i spusti dlan na usta;
O, koliko bola i staranja nad nastupom krenulog životinjstva!
To prvi princip počinje da deluje
Nad pokretom svakim i nestvarnošću,
I poslednja misao ne može da veruje
Da je sprečava smotra razorom i žalošću.
Kao čun niz reku pođosmo iz njenog tela
Uspavani brzinom i duhovnošću dubokih voda,
Nije li ruka njena to što od sumornosti i strepnje bela,
Oblak je još s izvora, i jedro skromnog nam broda!
I spusti, evo, matica do zore tajnog života:
Tišinu gde, mir i greh, ubrzga raspuklost gusta
I neki strah bez smisla; galije gladnih sramota,
Vi nećete poteći nikad kroz zločinačka usta!
Ni kada, s pretnje, zamućenost mi navre očima,
Pa ona što je Nerazdvojna skrije ih svojim rukama
I strepi da li će moći da zlobu svoju zbrišem svojim noćima,
Ili ću otrovati njom još jedini spas mira u nebesima.
Taj neobjašnjivi, kobni, i povratni napad udesa,
Katkad na jedan jedini zvuk ili na suviše udahnuti dah!
Celo mi biće posle dugo trpi od potresa,
Gle, jedinu nju tih trenutaka od mene ne beše strah;
Toliko me je ljubila, i zaptivala oči rukama,
Il njena ljubav za mnom tad beše u mukama:
Večernje nebo odjednom kao crveni cvet izniče;
O ti, o ti, ko mi to tiho primiče?
Zar ona, devojka, koju željah da živi kraj mene
Nikad dovoljno golom, njen glas i tanka polovina;
Kako je lagano ništi noć i šuma i planina,
Neka je drugi ljubi neko: taj junak bolji od mene.
Ne besmo li zajedno pijani od vizije
Da izvrnuta, pod temenom, posmatramo nebesa;
Vrtoglavica nas zanela nad gusto-plave nizije,
U strmoglavljenju zaklonimo oči rukom! I udesa!
Baš tad na kapcima otkrijemo poslednje staze čudesa.
A kada, za čitav vek, pogledamo docnije:
Uvek još tu: sem kao da trepavicama odahnjujemo zavesu,
Učini nam se pod rubom vidika sve nedostižnije;
Od toga nam se rascepa glas, i zatresu
Udovi. A zemlji: Majko nam, jer pomeša sa sobom mater,
Ne gadimo te se, niti, gutajući nas, bićeš poslednja zver:
Ulazimo u tebe tužno kao što iziđosmo iz matere,
To je samo povratak k njoj; jer nema šta da se izbere:
Do spustiti i nju i sebe u čašu beskrajne vode
Kao što se spuštasmo sami u umor i znoj,
Ili visije planinske izvrnute u vir svoje slobode,
Gde potapasamo ožiljke sna razdravši plavila zavoj!
Naselih prošlost odjednom vojskom čitavom duhova,
Zapretoh u tišini njen glas lišćem još svežih grehova:
Kud god bih upravio pogled nasmešio bi mi se njen lik,
A zatim bih skakao noću čuvši materin krik
Izišao bih tad iz sobe, smešeći se koliko sam sâm,
Suze teku niz lice: jedino za Nju što znam.
S visija u krug dopre li krik
Imena tog, za mene jedina reč,
Jedino ime kome odaziva mi se duh,
U svim pravcima tada zakorača moj lik
A šum koraka tih ne shvati dalje sluh.
Ležeći, lice zamočeno u svod,
Sveg u suzama smuti me strašni jad;
Doziva, providnosti njene, ne osetih plod;
Po rubu, svuda, iskusivši glad.
Pretrnuh, zar će izdeliti me sveg njen stas,
U bolu kriknuh imena njenog glas
Pa sve, što mi ode kad, vrati se strasno u taj čas;
Zadrhtah, učini mi se, u daljini, njen hod!
I tako me raskida i štiti njen duh,
Al nigde ne naiđoh prolaska njenog trag,
Zalud mrvila za sobom stvarnosti kruh,
Iz svakog sna pretekne pokret joj blag
Al ne i deo tela kojim pronese ovaj dah.
Suzama vrelim tako zbrišem joj osoben lik,
Pa, da poznati je više neću, obuzme nad njom me strah:
Očajnim, jedinim, bolom ispustim iz sebe krik.
Tada se prene ona i smešeći se gleda kroz bol,
Spusti mi ruke na lice i utopi me u san;
Nada mnom širi se osmeh njen i tmura plačna dol;
Lijući teške suze tražim je kroz njen stan.
Prihvativ najzad joj ruku, kao da svoju ne znam sklopiti nad njom,
Već pun jecaj gledam iz mira njenog meni taj zrak.
Katkad jedrima sna doplovim u nju kao u dom.
Kada me zaveje plavila njenih očiju znak.
Zatim je gubim i nigde na njen ne naiđem trag,
Kao mlaka svetlost, draga, u suton se raziđe,
Kroz tugu moju samo još korača u daljinu blag
Taj stas, koji će negde morati da naiđe
Na ovu žudnju i na kobni ovaj glas:
”O ti, o, ti, učešće čije zastruji kad-gde u meni,
U stvarnost vrati lik svoj satrveni,
I ne spreči, ne spreči, jedini za mene spas“.
Jer ne smetoh s uma, da će naići opet onaj strašni čas:
Kada će sve telo ovo zatresti pobuna.
Zato s užasom motrim da ne nestane njen mirni stas,
U trenutku kobnome tada za mene jedini, jedini spas.
Kada bi večito htela biti gola preda mnom,
I koračati s rukama spojenim niz struk,
Pred poljanom, tako rumena kao da se obavija snom,
Ni jednim pokretom ne bih povredio njen muk!
Kao ogledalo ja bih se bavio samo njom,
Ali neka me ne ostavi samog u trenutku užasnom;
O prisna, prisna, sve moje mane i moje zlo zaboravlja:
Osmehom, celim telom toliko ume da uteši;
Nadnesem je nad svoje ruke i moja ruka ozdravlja,
I samo, povučem li je grubo, prestaje da se smeši.
Sada sam ceo ovaj svet skoro napustio,
Čim odvojim pogled od čega to odlazi već u linije;
Ceo ovaj red zgrada što sam, od detinjstva da izniknu, pustio,
Sada gledam kako se u nekoliko večernjih boja razvije.
Raziđu se tako u plavilo ulice drage Beograda,
I bregovi što su oko njega, i šume što su k zapadu još dalje,
Svim tim jedna ljubav za rasticanjem ovlada,
I za svim tim, moja, proteče ljubav sve dalje.
O, toliko dana već kako napuštaju me stvari,
I moja privrženost, za njih, sa njima da odlazi,
Samo duboko plavi krug sve dalje što se širi,
I kakav bledi odbles daljinom što prolazi!
Sve manje ovom svetu moj duh kao da pripada,
Čas ležim, čas koračam, i ne čujem ničiji više glas;
Niti mi sunce pošlje rukom svoj pozdrav sa zapada,
Samo mi kane koja suza, učini li mi se u daljini njen stas.
Jednom jedinom linijom poteklo je, nada mnom, sve što je bivalo,
To gusto-zračna reka neumitno otiče beskraju;
Bože moj, javu znam, ali šta bi sa onim što se snivalo,
Toliko naše mladosti kom plavom otiče beskraju?
Plačem, jer se takvom istom linijom gordio negda njen stas.
Potrčim katkad senkom te čudne reke što pada po tlu,
Ja se ne mogu umoriti više nikada - kao u snu,
I trčim tek da ne stojim, niti poznajem jade nit spas:
Iz dana u dan prebijam bezmerne prostore,
Plavilo odmakne odjednom providne svoje zastore;
Samo nada mnom ona duboko zanosna linija,
I senka linije poda mnom sve zanosnija,
Kao da smo se hteli poštopoto jedno drugom prikučiti,
Kao da je sav cilj bio jedno se u drugo uliti.
Izvor[uredi]
|