CRNA KRILA
Gledam tu jesen što ide kroz grane,
To lišće svelo, umorno, što gine,
Mirno, u blede i maglene dane,
U noći bele pune mesečine.
Gledam tu jesen. Došle boje sure
I srce hladno, i lagano prate
Padanje lišća, umrle božure
I crne grane što na vetru pate.
Osećam studen sa pospalog cveća,
Veliki korak od te spore pratnje,
Oblake dima nevidljivih sveća,
Skupljene suze za nevine patnje.
Sarana leta — vaskrs moje tuge,
K'o mrtve ruke grane stare, gole,
Uprte stoje predelima duge:
Kao da žale i kao da mole.
Taj pogreb prosti, u kome sve ćuti,
Taj sprovod lišća kao jauk bije.
Ja vidim jesen: padaju minuti,
Sve što je bilo, što još bilo nije.
I šum tajanstven kao pokret vila
Ide sa zemlje, gde još ruže cepte,
Gde srca trnu: šušte crna krila,
I crna krila nad životom trepte.
