Ciganska smrt
| Ciganska smrt Pisac: Jovan Ilić |
Ciganska smrt
(Narodna pripovetka.)
Krasan danak! nedeljica bela,
Sve se kiti i u crkvu sprema,
Samo Anđa što je nevesela,
Njoj radosti ni od leka nema.
Danas ona baš reduša bila
No je Anđa čudna domišljanka:
Lokumića sad je napržila
Pun tigančić, vesela joj majka!
I sta gutat sve jedan po jedan;.
Kad al' eto svekra joj gde ide!
Ona brže . . . i gle, starac bedan,
Prazan tiganj i nju mrtvu vide. —
Tam' na desnoj strani sela
Iznad gustih krševa,
Parada se diže cela
Od samrtnih krstova.
Strahota je tamo ići
I u podne, kad je dan,
A kamo li sada prići,
U ponoći, žalostan.
Al' šta zato Gavro mari,
Čudan njemu stoji ćar,
Hoće Ciga da pazari,
A da ne da ni dinar.
Nije sinoć on badava
Iza džbuna čučao,
Pa i sada što ne spava
I što nije ručao.
Sve to mora da s' naplati
Ogrlicom kićenom,
Što pregore jadna mati
Te sahrani s Anđušom.
»O, da krasna za me ćara,
Ta ja sad sam gospodin!«
Tako zbori i tandara
Crni Gavra Ciganin.
»Zašto bih se ja mučio,
Kad s' i tako proći mož'?
Lagati sam naučio,
A i krasti mogu još.«
Pa motiku brže ščepa,
Skoči kano soko siv,
Mukte bdaga da s' dočepa,
Pohitao što je živ.
Brze none hitro pruži,
A sve zvera tam'-ovam',
Nešto mu se malo stuži,
Kad s' u grobu nađe sam.
Nije šala! gluvo doba,
Žive duše ni otkud,
On od groba pa do groba
Zaviruje kao lud.
Ćuk se dere i romeži,
Mesec s neba gleda ga,
A njemu se koža ježi,
Misli neko vreba ga.
»Et' ovde je!« progovori,
Pa motikom udri-de !
Niti stade, ni s' odmori,
Dokle kapak ne skide.
Pa garave pruži šape,
Da pre dođe do sreće,
No tek blago vući zape,
Kad da vidiš nesreće.
Jadnu Anđu što zadavi
Onaj masni zalogaj,
Mal' po malo s' oporavi
I otide u svoj kraj.
Ujedared Anđi svanu,
Pa drž' Cigu za nogu,
A on pade i ne danu,
Već tu osta u grobu. —
Napomene[uredi]
- Ova pesma izdata u: S. N. List 1847, br. 19 ; Pjesme 1854.
Izvori[uredi]
- Jovan Ilić: Celokupna dela, strana 32 - 35 , Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.
|