Ciganin i vlastelin
Uputa se nekakva silna a pri tom bogata delija sam u kočiji na šetnju, i udalji se u daleke planine kud ga je put nosio. Nagazi slučajno na tri četiri Ciganina, koji kad ga vide sama i valjana dva konja, slakome se i namisle, kako bi mu ih najbolje i najpoštenije ukrali. Iskoče svi na put, i tek što im delija pomoz Bog nazove, svi poskidaju kape i pred kolima na gola koljena kleknu, i jedan od njih poče mu govoriti: "Blago nama, gospodine, kad smo te dočekali i da možemo odvratiti jedan dio od onoga velikoga dobra što je bio nama tvoj pokojni otac učinio, ali ne znamo drugoga načina, nego ćemo svi tvoja kola i tebe u njima vući." I tako odriješi jedan od njih dva konja, a oni se podupregnu u kola i stanu ga vući. Začuđen mladić od take i tolike počasti, a i onako dičan, pušti se da ga vuku. Kad na jedan put prestanu Cigani, i tek što reknu: "Jeli već dosta, gospodine?" odbjegnu svaki na svoju stranu, a vlastelin pogleda, kad li nije ni očinijeh mu prijatelja ni konja, i ne znajući, šta li će kako li će, ostavi kočiju nasred puta te pješice natrag u grad. Kad doma dođe, upita ga mater: "Kamo ti kola i konji?" A on joj odgovori: "Teško svuda bez prijatelja, moja majko! ostavio sam ih prijateljima tvoga muža i moga pokojnog oca."
Izvor[uredi]
- Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 290–291.
|