Car Sulejman uzimlje Budim (Sarajevo)

Razbolje se sultane Selime,
Sedmu noćcu šehri ramazana
U po noći, u sedam sahata.
Suze lije niz bijelu bradu.
Pitalo ga d’jete Sulejmane,
Sin jedini sultana Selima:
„O moj babo, svečevo koljeno,
Što ti tako grozne suze roniš?
Je l’ ti žao, što ćeš umrijeti?
Šta je tebi najžalije babo:
Ili žališ tahta i Stambola,
Il’ gradova, il’ redom topova,
Ili svojih mladih sultanija,
Ili punih sedam kula blaga,
Ili mene sina Sulejmana,
Što ću tebi nejak ostanuti?” —
Njemu veli sultane Selime:
„Moje d’jete, sultan Sulejmane,
Ja ne žalim, što ću umrijeti,
Ja ne žalim tahta ni Stambola,
Ni gradova, ni redom topova,
Ni harema mladih sultanija,
Niti punih sedam kula blaga,
A ni — tebe, sine Sulejmane,
Što ćeš meni nejak ostanuti,
Nejaku će sami Bog pomoći;
Već ja žalim Egru i Budima,
Gdje ostaše sužnji u kaura,
Gdje ostaše u kaurske ruke.
Već čuješ li, moje d’jete drago,
Kada meni vakti sahat dođe,
L’jepo ćete mene ukopati,
Ko što treba i din zapov’jeda.
Doć’ će tebi hodže i hadžije,
Šejh-ul-islam i sve efendije,
Skupiće se paše i veziri,
Dotrčaće mladi jenjičari,
Jenjičari i sve baše listom.
Tu će tebe, sine, zaiskati,
Iz kafeza tebe izvaditi,
Te će t’ onda na taht posaditi.
Veće slušaj, moj jedini sine,
Kada tebi prvi divan bude
Redom će ti lale dolaziti,
Pa će tebi na divan stanuti.
Kada dođe vezir Ćuprilija,
Prema njemu na noge ustani,
Uz svoje ga koljeno posadi
Pa ti reci hodži Ćupriliću:
„ „Lalo moja, vezir Ćupriliću,
Babo ti je selam učinio,
Išći vojske koliko ti drago,
I džebhane koliko ti drago,
I zahire što treba za vojsku,
Da ja vadim dva sužnja nevoljna
Iz sužanjstva iz kaurskih ruku,
Da osvajam Egru i Budima,
Da ne leži Budim u kaura.” ” —
To izreče, s dušom se rastade.
Ljuto cvili sultan Sulejmane,
Al’ je tako od Boga suđeno.
Kad je sutra bijel dan svanuo,
Lijepo su cara opremili,
Ko što treba i din zapov’jeda.
Tad se listom hodže sakupiše,
Šejh-ul-islam i sve efendije,
Sve dođoše paše i veziri.
Dotrčaše djeca jenjičari,
Jenjičari i sve baše mlade;
Sulejmana cara zaiskaše,
Iz kafeza njega izvadiše,
Pa ga na taht tude posadiše,
Šejh ul-islam dovu učinio:
„Hajirli nam novi sultan bio!”
Kada prvi petak osvanuo,
Divan čini sultan Sulejmane,
Sve mu lale na divanu stale.
Kada dođe hodža Ćupriliću,
Za glavom mu tri sorguča zlatna,
Što mu dao sultane Selime;
Roni suze niz bijelu bradu.
Ugleda ga sultan Sulejmane,
Prema njemu na noge skočio,
Posadi ga uz svoje koljeno.
Šejh-ul-islam caru govoraše:
„Sultan care, iza gore sunce,
Nije kanun caru ustajati
Prema svojim lalam’ i vezirim’.” —
„Jest mi kanun na noge ustati
Prema svome hodži Ćupriliću.”
Sultan pita hodže Ćuprilića:
„Šta je tebi, Ćuprilić vezire,
Što ti roniš suze niz obraze?
Je l’ ti žao sultana Selima?”
Odgovara Ćupriliću stari:
„Sultan care, svečevo koljeno,
Stid je mene u te i gledati;
Ja l’ kamo li s tobom govoriti.
Ja ne žalim sultana Selima,
Već ja žalim Egru i Budima,
Gdje nam osto Budim u kaura.”
Njemu veli sultan Sulejmane:
„Lalo moja, hodža Ćupriliću,
Išći vojske koliko ti drago,
A džebhane koliko ti drago,
I zahire što treba za vojsku,
Da idemo Budim osvajati,
Nek ne leži u kaurske ruke.”
Kad to čuo lala Ćuprilija,
Kupi vojsku po svoj carevini:
Sto hiljada baša i spahija,
Jenjičara ni hesaba nema.
Kad Ćuprilić sakupio vojsku,
Car Sulejman iz Stambola krenu,
I sa njime hodža Ćupriliću
Povedoše silovitu vojsku.
Razviše se alajli barjaci,
Baš ko zimi debeli oblaci.
Zveka stoji mača i topuza,
Njiska stoji ata i paripa,
Sve pjevaju po izbor junaci.
Zdravo vojska Rumenliju priđe,
Pod Biograd još zdravije dođe.
Kad stupiše Savi na obalu,
Namjestiše na čekme ćupriju.
Mutnu Savu tude prebrodiše,
Slavoniju listom porobiše:
Robe, pale, a o jadu rade,
Mladu djecu vode u sužanjstvo,
A djevojke sebi za ljubovce.
Ode vojska preko Ungarije,
Ungariju širom opljeniše.
Car Sulejman do pod Budim dođe.
I dojezdi silovita vojska.
Pod Budimom konja odjahao,
Razređuje pod Budimom vojsku.
Iskopaše učkat meterize,
Naturiše baljemez topove.
Topom bije bijelog Budima,
Na alaje juriše junaci.
Ja kako ga plemenito tuče,
Vas se Budim iz temelja kreće.
Kad petn’esti danak osvanuo,
Knjigu piše sluga od Budima,
Pa je šalje čestitom sultanu:
„Gospodine, sultan Sulejmane,
Ja deveta sluga u ćesara
Daj mi muhlet petnaest danaka,
Dok otpišem od Beča ćesaru,
Dok otpišem i krune upitam,
Il’ će meni indat učiniti
Il’ će tebi Budim pokloniti.” —
Izun dade sultan Sulejmane,
Izun dade petnaest danaka.
Knjigu piše sluga od Budima:
„Sv’jetla kruno, od Beča ćesare,
O jasnosti, Rima pogledanje!
Car Sulejman sjaho pod Budimom;
Petn’esti je danak nastupio,
Kako bije Budim iz topova,
A na juriš udaraju Turci,
Vas se Budim iz temelja kreće.
Il’ ćeš caru Budim pokloniti’
Il’ ćeš meni pomoć učiniti.”
Kad je ćesar knjigu proučio,
On je drugu mahom nakitio
Te je šalje kralju moskovskome:
„Čuješ li me, od Moskova kralje,
Evo ima danas petn’est dana,
Car Sulejman sjaho pod Budimom,
Iskopao učkat meterize,
Naturio baljemez topove,
Topom bije i danju i noću,
A na juriš udaraju Turci,
Vas se Budim iz temelja kreće.
Ili ćeš mi indat učiniti,
Il’ ću caru Budim pokloniti,
Turskom caru, caru Sulejmanu?”
Tu opremi, drugu nakitio
Pa je šalje pravo u Rim papi
I na kralje, od sedam zemalja;
Sviju ih je ćesar zamolio,
Te je ’vako njima govorio:
„Ta mi danas jardum učinite,
Ja l’ će sultan Budim osvojiti,
Jer ga bije i danom i noći,
Vas se Budim iz temelja ljulja.”
Iza toga mnogo i ne prođe,
Dođe indat od svih sedam kralja,
Sedam kralja od sedam zemalja,
I osmoga od Moskova kralja:
Svi ćesaru indat učiniše,
Sva se sila pod Budim je zbila.
Mili Bože, nemila sastanka!
Četiri se cara sastanula:
Tatarhane i bečki ćesare,
Car stambolski i kralje moskovski.
Ala banda zametnu se kavga,
Pobiše se Turci i kauri.
Pade tama od neba do tala,
Ni brat brata poznati ne može,
Ja kamo li Turčin kaurina.
Diže ruku sultan Sulejmane,
Diže ruke pa od Boga išće:
„Daj mi, Bože, vihra sa planine,
Da rastisne maglu po ordiji,
Da ja vidim, čija gine vojska,
Čija l’ gine, čija l’ predobiva.”
Istom dođe lijepa djevojka,
Nosi caru maštrafu šerbeta:
„Na ti, care, maštrafu šerbeta,
Ja sam kćerca Ćuprilić vezira,
Ja sam čauš među evlijama.
Popij, care, maštrafu šerbeta.”
Pa on vidje, čija ginu vojska,
Čija gine, čija l’ predobiva:
Vlaška gine, turska predobiva.
Turci viču: Allah i Alija;
A kauri: Isus i Marija.
Uze sultan Budim od kaura;
Uze njega sultan Sulejmane,
Na grad meće zelene bajrake,
A u grad je naselio Turke.