Car Jovan/5
RADNjA TREĆA
(Budim. — Dvorana.)
Zapoljac, Vardaji i više plemića.
ZAPOLjAC:
Ohol je, kao da svetom drma,
Al’ kao zmija lukav i mudar.
Osetio se, da ne bi više
U razuzdanu svoju ordiju,
Da mi je glavom amo došao.
Pa kakvom kaznom valja kazniti
Tog buntovnika drskog, upornog,
Koji na moju ne hte zapovest,
Da meni, kralju svom se pokloni?
VARDAJI:
Razuverih se i ja, kralju moj.
On nije više, što negda beše,
Jer ratna sreća, što njemu služi,
I slava, što ga u vis dignula,
Opiše njega i zaneše ga,
Pa sada jednoj strasti gove tek,
Kojoj je ime slavoljubivost.
ZAPOLjAC:
Drago mi, pope, što i ti drukče
Sudiš o njemu, nego nekada.
Oči mi moje uhodile ga:
Videh u duši, šta mu skriveno.
Pa kako misliš: znaš li načina,
Da taj mi kamen s’ puta ukloniš?
Opasnost mnogo j’ ozbiljnija već,
Nego što no se misliti moglo:
Varnice žive gnjevnih bojeva
Već i na tron mi gusto padaju.
VARDAJI:
Stani na čelo vojsci glavom ti
I ukrotićeš buntovnika tog,
Što je Ugarskom potresao svom.
Vlastele naše nemaju dosta
Snage, da s’ carem uspešno bore:
Tu treba tvoje ime i tvoj mač.
ZAPOLjAC:
Mudro si rek’o. Podignućemo
Trideset tisuć’ najbolje vojske
A glavom ja ću da je predvodim,
Pa ili pasti, ili pobediti.
Al’, dragi pope, to će nas mnogo
Muke i znoja i krvi stati. —
Šta misliš, mudri savetniče moj,
Nije li bolje, da pokušamo
I popretimo ozbiljno caru,
Da ćemo ljutu Krajinu dići,
Ako nam mirno i dobrovoljno
Ne ustupi sve okruge donje?
VARDAJI:
Kao videlo svetao ti um.
ZAPOLjAC:
Ti ćeš nam biti vereni tumač
Kraljevske volje i zapovesti.
(Ulazi Sreten. — Vardaji prikazuje ga.)
VARDAJI:
Poslanik crnog Jovana, Sreten.
Znam ga. Desno je krilo njegovo.
ZAPOLjAC (sebi):
Desno je krilo Jovana, veli.
To krilo ne će više leteti. (Sretenu).
Poslanik crnog Jovana?
SRETEN:
Sreten.
ZAPOLjAC:
A što ne dođe „cari na zapovest?
SRETEN:
Ne da mu, kralju, neprestani boj.
ZAPOLjAC:
Što ga prot’ mene podigoste.
SRETEN:
Ne!
ZAPOLjAC:
Kako si rek’o?
SRETEN:
Prot’ tebe, kralju.
ZAPOLjAC:
Ko sme reći to?
Ne ote l’ od nas Bačku i Banat?
I nije li to zemlja krunina?
SRETEN:
Turke je Jovan iz njih izgnao,
Te pravo je, da kao despot
On upravlja i rukuje s’ njima,
Ali pod tvojim, kralju, nadzorom. —
Ti si mu, kralju, još više dao:
Nama je svima poznato pismo,
Što si ti negda caru poslao.
Nek kaže, eto, biskup Vardaji.
VARDAJI:
Ja da ti reknem? Vređaš me, pazi!
ZAPOLjAC:
I ti još veliš: nije buntovnik!
Pa zar to nije povreda naše
Krune i prava? Sad mi već jasno,
Da j’ osnovana tužba plemića.
SRETEN:
Ta tužba nema osnova, kralju,
Jer što se opet razbuktao rat,
Tome su samo vlastele krive,
Koji bi silom da ga istisnu
Iz zemlje, što je on oslobodi.
VARDAJI:
Dokle ćeš slušat’ izdajnika tog,
Što drsko vređa tebe, kralja svog?!
ZAPOLjAC:
Najveći zločin izdajništvo je,
A ti i „carn tvoj izdajnici ste.
U okove ga teške vežite
I vrgnite ga na dno tamnice
I dotle, dok mu ne sudimo sud.
SRETEN:
U lance mene? Pod zemlju mene?
Ja sam ti samo ono rekao,
Što zapovednik moj mi naloži.
To li je, kralju, ustav ugarski?
VARDAJI:
Ta ljuta zmija opet ujeda.
ZAPOLjAC:
Al’ ne će dugo. U lance s’ njime! (Okuju ga.)
Odvedite ga. Pod onom kulom
U tamnicu ga crnu vrgnite.
SRETEN:
Znao sam, to sam očekivao:
Tigar je žedan, pio bi krvi!
ZAPOLjAC:
Obesite ga!... Stan’te!... Čekajte!
Na grozne ću ga muke staviti,
Kakovih nema ni u paklu... Oh!
Taj crv se diže prot’ prestola mi.
Odvedite ga... U tamnicu s’ njim!
(Odu sa Sretenom.)
VARDAJI:
Vidi se, da si vladar, kralju moj!
ZAPOLjAC:
Taj udes čeka i crnog cara.
Pokosiću ih, pregaziću ih,
Utopiću ih u more krvi,
Istrebiti ih sve do potonjeg.
VARDAJI:
Što pre, tim bolje. Kao što reče,
Opasnost već je vrlo ozbiljna:
A vlastelinska sablja slabija
Neg’ da bi sama mogla odklonit’
Navalu divlju krvnih dušmana.
ZAPOLjAC:
Sazovi savet. Sutra u dvoru
Održaćemo veće veliko,
Utvrdićemo što je najbolje
Po narod naš i otaštvo naše.
VARDAJI:
Poklanja ti se duhu velikom
Tvoj arcibiskup, a verni sluga.
(Zavesa pada.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 136 godina.
|