Hrnjičić Mujo prevario Senjanina Ivana
Piju vino na Udbini Turci,
Na Udbini, na širokoj londži.
Pa se hvale Turci janjičari:
Tko je bolji junak na megdanu,
Tko dobroga konja odgojio! 5
Pohvali se Hrnjičić Mujine,
Da nad njega ne ima junaka,
A nad konja boljeg konja nema!
Besidi mu mali Sulemane:
»Aj', ne luduj, Hrnjičić Mujine, 10
Da nada te ne ima junaka!
Vidio sam dobroga junaka,
I pod njime debela đogina,
Što nikidan ovda prolazio,
I dobroga đogu progonio, 15
Onakoga u svem svietu nema:
Da će biti Senjanin Ivane!«
Al' ga Mujo pleskom udario:
»Kozo jedna, mali Sulemane,
Što mi hvališ kaurske junake, 20
Što ne hvališ po Udbini Turke,
Što mi hvališ Senjanin Ivana,
Kad Ivana ja u glavu znadem?
Otić hoću Senju bielome,
Savezati Senjanin Ivana, 25
Dovest ću mu seku jedinicu,
Vinčat ću je za svoga Aliju!«
Besidi mu mali Sulemane:
»Ak' otiđeš Senju bielome
I savežeš Senjanin Ivana, 30
Dovedeš mu seku jedinicu
I vinčaš je za svoga Aliju,
Evo tebi sa ramena glava,
Odmah sici rusu glavu moju!«
Hrnje meće konja izpod sebe. 35
Ode Mujo u visoku kulu,
Pa se misli, na jednu smislio.
Dokopa se listak knjige bile,
Pa je kiti, kuja ga rodila!
Pa nalazi hitro knjigonošče, 40
I u knjizi pozdravi Ivana:
»Moj pobrica, od Senja Ivane,
Dočim dođe danče ponediljče.
Da si brzo k meni na Udbinu:
Evo ženim svog brata Aliju, 45
Bi' 'š, Ivane, diver uz nevistu,
I povedi seku jedinicu,
Po imenu dilber Anđeliju,
Ona bit će za jengije mlada
Kolo vodit, a pisme izvodit. 50
Dosad jesmo pobratimi bili,
Odslen ćemo veći prijatelji,
Kad mi dođeš na pir i u svate!«
Knjigu šalje k Senju kamenome.
Kad Ivanu knjiga dolazila, 55
Knjigu štije, pa se na nju smije.
Pa dozivlje dilber Anđeliju:
»Anđelijo, seko jedinice,
Hajde, seko, u odaje gornje,
Pa udaraj na tilo odilje, 60
Baš odore, što bit more bolje,
A ja iđem u tople podrume,
Opremit ću debela đogina.
Pa hajdemo na Udbinu bilu
Mome pobri Hrnjičić Mujinu; 65
Hajd'mo njemu na pir i u svate:
Ja ću, Ivan, biti za divera,
A ti 'š mlada za jengije biti,
Kolo vodit, a pisme izvodit!«
Ma se Anđa gro'tom. osminula: 70
»Luda glavo, Senjanin Ivane,
Niti hodi, niti mene vodi,
Ja sam mlada i odviše lipa,
Mamila bih po nebu oblake,
A ke ne bi' po zemlji junake; 75
Turci će ti glavu odsicati,
A mene će Anđu poturčiti!«
Ma je Ivan pleskom udario:
»Brze, kujo, kuja te rodila!
Ma opremaj na tilo odilje, 80
Jer se glave nanositi ne ćeš!«
Ode Anđa u odaje gornje,
Pa otvori orove sanduke
I iznese plemenito ruho.
S jednom rukom oblačila ruho, 85
S drugom rukom grozne suze tare.
U ta doba Uskok Radojica,
Pa upita mlade Anđelije:
»Što ga cviliš i suze prolivaš?«
Sve mu kaže, što je i kako je: 90
»Mene hoće poturčiti Turci!«
Besidi joj Uskok Radojica:
»Hoćeš biti moja viernica?
Ja ću poći na Udbinu bilu,
Niti imam ni brka ni brade, 95
A ljepši sam od divojke mlade,
Obuć hoću ja tvoje odilje!«
Tad je njemu čistu viru dala,
Da ga mlada privariti ne će.
Anđa svlači, a Rade oblači, 100
Još ga meće tri zlatna đerdana,
Za dvi sise dvi grude pamuka.
Kad izađe prid visoku kulu,
Ivan njega poznat ne umide,
Neg' izveo dva dobra konjica. 105
Pa besidi Uskok Radojici:
»Seko moja, dilber Anđelijo,
Dodaj meni desnu ruku svoju,
Da te bacim na konja viteza!«
Besidi mu Uskok Radojica: 110
»Aj' ne luduj, moj brate Ivane,
Jesam li ja dosad konje ja'la!«
Pa se Uskok baci na konjica,
Brže skače neg' Ivan na svoga.
Tad Ivane riči progovara: 115
»Ženskoga si stasa i pogleda,
A mužkoga struka i uzrasta!«
Obodoše dva dobra konjica,
Pa odoše na Udbinu ljutu,
Baš pod kulu Hrnjičića Muje. 120
Al pod kulom divno kolo buba,
U tom kolu Mujo Hrnjičića.
Pod Ivanom hvatao konjica,
Ruke šire, u obraz se ljube:
»Dobro doša, sladki pobratime, 125
Haj'mo, brate, u visoku kulu!«
Odmah Ivan razjaha konjica,
Pa odoše u visoku kulu.
A Alija uhvati konjica,
Pa ovako Radi besidio: 130
»Oj bora ti, mlada Anđelija,
Jesi li se, seko, umorila?«
Ma mu Rade tiho besidio:
»Kako ću se mlada umoriti,
Dobar me je konjic donosio!« 135
Pa ovako Rade besidio:
»Da ja iđem v'ono kolo divno,
Pa skakati u kolu divojkom?«
Ma mu Ale tiho besidio:
»Hajd' se, Anđe, ti ponapij vina 140
I pojedi mesa debeloga!«
Ode Rade u visoku kulu,
S punim ga je stolom dočekao.
Kad se Rade vina ponapio,
Pa Hrnjici 'vako besidio: 145
»Der sidite, hladna pijte vina,
A ja idem v'ono kolo divno,
Kolo vodit, a pisme izvodit!«
Jedva toga Hrnje dočekao.
Ma zaigra mali Radojica, 150
Kako igra po visokoj kuli,
Sva se kula iz temelja kreće.
Pa poigra kroz bielu kulu.
Pa je onda kroz mermer-avliju,
Pa dolazi u to kolo divno, 155
Kolo vodi, a pisme izvodi.
Gledali ga janjičari Turci,
Pa među se Turci besidili:
»Nu kaurke, odnili je đavli!
Baš je 'naks na Udbini nema!«. 160
Još ga oni to u riči biše,
Al eto ti Hrnjičića Muje:
»Dušo moja dilber Anđelijo,
Hajd'mo otić k našemu dželatu:
Privinčat ću tebe i Aliju!« 165
Besidi mu Uskok Radojica:
»Oj djevere, Hrnjičić Mujine,
Ak ' oćuti moj brate Ivane,
Nit' je moje nit' je tvoje glave!«
Besidi joj Hrnjičić Mujine: 170
»Nebojder se, dilber Anđelijo,
Ivi drago vavik piti vino,
Kada se je vina ponapio,
Eno njega u našoj tamnici!«
Tada Rade riči besidio: 175
»Ej bora ti, Hrnjičić Mujine,
Kad s' Ivane baš raztrizne vina,
Razkopat će tananu tamnicu.
Pa izići Ivan iz tamnice.
Neg' ne kupi kićenih svatova, 180
Već dajder mi ti svoga Aliju,
Otić' ćemo našemu dželatu,
Nek privinča mene i Aliju!«
Jedva toga Mujo dočekao,
Pa mu dade Ogojak Aliju, 185
Pa ga šalje turskome dželatu.
A kad jesu k njemu dohodili,
Triput joj je dželat govorio:
»Poturči se, dilber Anđelijo!«
Al mu Rade tiho besidio: 190
»A znadeš li, da sam s' poturčio?
Pa povadi ćordu brietkinju,
Dvaput Rade bio zamanuo,
I dželatu glavu odkinuo,
I Aliji on odsiče glavu. 195
Pa poside debela konjica,
Pa ga ide niz Udbinu ljutu,
Baš pod kulu Hrnjičić Mujina.
Dođe Rade u to kolo divno,
Skače Rade kako i pomaman. 200
Kad Turčinu kome dolazio,
Iz obraza krvcu otvorio.
Među se su Turci besidili:
»Nuder vidi kuje Anđelije,
Oli vara, oli će privarit, 205
Oli neki na kaurin adet?«
Kada dođe Hrnjičić Mujinu,
Hvata mu se oko bila vrata,
Ljubi Hrnju sa obadvie strane,
Ma kako je njega poljubio, 210
Niz obraze krvcu otvorio.
Ma Hrnjica 'vako besidio:
»Ne čud'te se, janjičari Turci,
Ovaki je na kaurin adet!«
Pa joj Mujo tiho besidio: 215
»Ej bora ti, dilber Anđelijo,
A gdi ti je Ogojak Alija?«
»Oj divere, Hrnjičiću Mujo,
Otiš'o je sa vašim dželatom,
Da će štogod lova uloviti. 220
Neg' bora ti, Hrnjičiću Mujo,
Haj'mo, Mujo, u visoku kulu
Divaniti ljudskoga divana!«
Pa odoše u visoku kulu.
Pa ga Rade besidi Hrnjici: 225
»Oj divere, Hrnjičić Mujine,
Otvorider tanenu tamnicu,
Pa Ivana vadi iz tamnice,
Imam nešto s njime divaniti!«
Al to Mujo poslušao Rade, 230
Pa povuče na sinđiru ključe,
Pa izvadi Ivu iz tamnice.
Ma mu Rade tiho besidio:
»A vidiš li, Senjković Ivane,
Kakav ti je Mujo Hrnjičiću? 235
A kamo ti od bedrice ćorda?«
Ivan muči k'o da i ne čuje.
Kad to vidi Uskok Radojica,
Leti Rade niz visoku kulu,
Od avlije zatvarao vrata, 240
Pa od kule zatvorio vrata,
Pa Ivanu tiho besidio:
»Izvedi der dva dobra konjica!«
Stao Mujo, pa se zamislio.
Ne misli se Uskok Radojica, 245
Brzo Rade ćordu povadio,
Pa Hrnjici odsikao glavu
I staru mu pogubio majku,
Pa izleti prid visoku kulu.
Posidoše dva dobra konjica, 250
Otvoriše mermerlu avliju,
Gole jesu ćorde povadili,
Kako koji Turčin dohodio,
Svakom Rade glavu odsikao.
Rade goni, Ivan dočekuje, 255
Ivan goni, Rade dočekuje.
Izsikoše janjičare Turke
I odoše sa Udbine ljute
Sve igrajuć i pisme pivajuć.
Kad dođoše k Senju kamenome 260
Tad besidi Senjanin Ivane:
»Seko moja, dilber Anđelijo,
Da ne bude, seko, tebe bilo,
Ja bi' svoju usijao glavu;
Ma si, seko, roda vitežkoga!« 265
Tad se Rade gro'tom osminuo,
Pa Ivanu riči besidio,
Pa se maši u svoja nidarca
I izvadi dvi grude pamuka:
»Nuder vidi, Senjanin Ivane, 270
Da ja nisam dilber Anđelija,
Nego jesam Uskok Radojica!«
Sve mu kaže, što je i kako je,
Dok Ivane riči ugrabio,
Tad je Radi tiho besidio: 275
»Evo tebi moja Anđelija,
I evo ti baš kula oblica
I pod kulom duga podvornica.«
Ivan zove dilber Anđeliju:
»Anđe moja, oba oka moja, 280
Evo tebi Uskok Radojica,
Evo moja baš bila oblica,
I evo ti duga podvornica,
Bit ćeš njemu za vierne ljube!«
Jedva toga Anđa dočokala. 285
Tad su popa tude dovodili,
Anđeliju Radom su vinčali.
Dobi Rade baš kulu oblicu,
Izpod kule dugu podvornicu,
I uza nju timar darovao.290
