Hetera
Kad Milon, vajar mladi, kraj kipa spusti dleto,
Odavno već je sjao na nebu mesec svetô.
On uvi hlenu svoju i pođe žurno domu,
I srete sluge neke, gde prate jednu momu.
Na lice mrak mu pade, a mržnja pokri zene,
I Milon saže glavu i skri se krajem hlene.
Al' moma vrati sluge i diže s lica veo,
I brzo njemu priđe uz kikot plah i smeo.
— Što me se kloniš, dragi? Kô nekad s puno strasti,
Zar nećeš nikad više na moje grudi pasti?
Da l' leptir sada leće na nedra drugoj ruži?
Il' mrziš one slasti, kojim nas nebo služi?
Ah, ja te željno čekam. Ni oganj zloga Ada,
Ni plamen vrelog sunca ne gori kô ja sada.
O, pođi sa mnom, dragi, da stvorim prošlo doba,
Da ljubim usta tvoja i sjajna oka oba.
Bogati Menon, eno, na mome stoji pragu,
A Artej, tiran silni, već davno čeka dragu,
Al' sad mi nisu mili, ti si mi milje svako,
Noćas ću tvoja biti .. Al' što me gledaš tako?
m i l o n:
Ko si ti? Ja te ne znam!
hetera:
Zar ne znaš, dragi, mene?
Zar ne znaš ljubav našu i rajske sanke njene?
Milone, ja sam Hlora.
m i l o n:
Ti nisi ona, ženo,
Hlora je bila cvetak i taj je cvetak sveno.
Ja je se sećam uvek. Ona je tako sjala
Kô sunce, kad se budi iz sanka s morskih vala;
U duši nežnost čedna, na licu stid joj gori,
A oči trepte plamom, što čista ljubav stvori.
I ja je silno ljubih. Al' sudba drugo sudi,
I Hlore nesta jednom sa mojih toplih grudi;
U svetu ona htede da čarom svojim blista,
I pade, kô u kaô kad padne rosa čista...
I ja sam zatim gledô bludnike kraj nje mnoge,
I tiran kako kleči i grli njene noge,
Gledô sam, bol sam krio i tešku tugu svoju,
I hladni mramor rezô, da stvorim Hloru moju.
Hetero, ja te mrzim! Ti nisi Hlora više,
U tami greha tvojih prošli se dani skriše;
Otrovom grud ti diše, sramota korak sledi,
A razvrat jasno kažu obrazi tvoji bledi.
Ne širi ruke, idi, ja neću tvoje draži;
Za tobom Menon gine i Atrej tebe traži.
O, idi njima, idi, talanti spremni stoje,
Da plate lažnu ljubav i grešne strasti tvoje.
*
I Milon ode dalje. A dan kad zatim nasta,
Kraj kipa, što ga radi, on sada Hloru zasta.
Na podu ona kleči, lica je smrtno bona,
I prošlu sliku svoju kroz suze gleda ona.
