Herceg Vladislav/48
| ←Sedmi prizor | Herceg Vladislav Pisac: Jovan Subotić OSMI PRIZOR |
Deveti prizor→ |
OSMI PRIZOR
KNEZ VOISLAV (uđe, začuđen):
Smeješ se herceže?
HERCEG:
Odi i ti, kneže, pomozi mi.
(Pruži mu knjigu.)
Čitaj ovo.
KNEZ VOISLAV (pročita):
Od koga je knjiga?
HERCEG:
S neba spade!
KNEZ VOISLAV:
Govori l’ istinu?
HERCEG:
Ako leži u tome isgina,
Što ja ovde
(pokaže na čelo)
držim za istinu,
Jevanđelje nije istinije.
KNEZ VOISLAV:
Ne, nemogu verovat’, herceže!
Sin rođeni otca da zakolje!
Stric sinovca kralja da ubije!
HERCEG:
Ta znaš ko su, pa što neb’ verov'o?
(Ćute.)
KNEZ VOISLAV:
To sad nema od Bosne pomoći?
HERCEG:
Kad mi zeta krvnici ubiše,
Kako ćedu meni pomagati?
Strah od moga mača i osvete
U turski će okol odterat’ ih!
KNEZ VOISLAV:
Za kraljicu ništa i ne pišu?
HERCEG:
S velikom mi pažnjom vest poslaše
Mora biti da strah svuda vlada:
O sestri mi ništa ne spominju.
Oh sirota moja Katarina!
(Poćuti.)
Voislave, ti izgubi otca!
KNEZ VOISLAV:
Nije mogo slavnije umreti!
Sva Zahumska za njim je plakala.
A znam da ćeš i ti posvedočit’,
Da je umro slavno i junački.
HERCEG:
Ta prezaće i od mrtvog Turci.
Al’ i sina ostavi junaka,
Koji će mu ime proslaviti.
Voislave, ti obraz osvetla
I sam sebi, i svima Srbljima.
KNEZ VOISLAV:
Što sam mog’o, to sam učinio.
Na tebe se jesam ugledao.
Vladislave, pusti, da ti kažem ,
Nebacaj se tako u opasnost.
Jesi junak al si i gospodar,
Tvoja glava za sve druge vredi.
HERCEG:
Na glavu se narod i ugleda.
Kad ja pregnem, gde do gusta dođe,
Drugi u beg bez obzira preć’ će.
KNEZ VOISLAV:
Siniša ti baš sačuva glavu!
HERCEG (uzdahne):
Bi Siniša ruka pouzdana.
Od smrti je mene sačuvao,
Al' moj život svojom glavom plati.
KNEZ VOISLAV:
A ko ne bi za tebe pogin'o? —
HERCEG:
I ta me je sablja ostavila.
Kud pogledim po neko odpada,
Najposle ću sam samcat ostati.
KNEZ VOISLAV:
Nećeš, brate, dok je mene živa.
HERCEG (pruži mu ruku):
Ti i treba da s’ kraj mene nađeš,
Da m’ izmeniš, kad ja ne uzmogu!
KNEZ VOISLAV:
I jošt jedno živo srdce kuca,
Koje t’ nikad ostaviti neće!
HERCEG (pogleda ga):
Koga misliš? — A ha! — Voislave,
Ma šta bilo, ma kako izpalo,
Neka sveti amanet bude ti,
Kao spomen tvoga Vladislava.
KNEZ VOISLAV:
Al’ šta ti je, dragi Vladislave?
Što god rekneš, na dobro ne cilja.
HERCEG:
Ko uzdiše, zna za celo zašto!
KNEZ VOISLAV:
Ja ne vidim traga od nesrĐće.
HERCEG:
S prestola se na daleko vidi,
A ko dalje vidi, više vidi. —
No šta te je dovelo ovamo?
KNEZ VOISLAV:
Došao sam da ti se zamolim,
Da odpratim moje Nevesinju.
HERCEG:
Pretrpi se za dva za tri dana.
Važne čekam svaki čas glasove,
Pa sam rad te uz sebe imati.
A sad idi, razgovaraj majku;
Sestri kaži — no ne kazuj ništa!
(Da mu znak da ide.)
KNEZ VOISLAV:
Dok si tako, da budem kod tebe?
HERCEG:
Idi samo, mogu te zovnuti!
KNEZ VOISLAV (poklanja se i ode).
|