Herceg Vladislav/40

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Herceg Vladislav
Pisac: Jovan Subotić
DVANAJSTI PRIZOR



DVANAJSTI PRIZOR
Župan Đurađ, knez Voislav, vojvoda Altoman, knez Rastislav, knez Vukman, knez Ivko, knez Tvrtko, knez Milota i drugi ulaze, klanjaju se, i staju u polukrug na levo.


HERCEG:
Dok vam kažem zašto sam vas zvao
(napolju graja)
Hoće te mi svi za pravo dati,
Što vas zovem, a sam ne svršujem!
Šta nam turski sultan poručuje,
Od samog ste svi čuli glasnika.
Uzgledamo l’, kako nam govore,
Nikad lepše za nas sreće. Ali
Lepe reči tek su onda lepe,
Kad su misli u njima čestite.
A kad kogod lepe reči niže,
A u njima porugu sakriva,
U oči ti s’ smeje, i podsmeva ,
Onda samo uvredu dvostruči.
Pa koga nam poslaše glasnika?
Poturicu, srbsku izdaicu,
Odmetnika vere i otaca.
Narod nam se ljuto razpalio.
U glas ište glavu odpadnika.
Sad vas pitam, svijetla gospodo
Vi knezovi, kako nalazite?
Hoćemo li narod poslušati,
Ili ćemo, da ga ne slušamo?
Tri sam dana delo razgađao,
Nebi li se ljudi ublažili;
Al’ se oganj većma razgoreva,
A duhovi više s’ razdražuju.
Kneza Ivka baš sav narod ljubi,
A i ruku znade mu junačku,
Al’ nemože narod utišati.
Moima sam očima vidio,
Kako s’ staše koplja okomljati.
Odlagati dalje nemožemo!
Narod će se sve većma kvariti,
Što se duže u vatri ostavlja,
I onako počinju gunđati,
(pogleda na kneza Tvrtka)
Da imade međ nama knezova,
Koji nisu neradi Turčinu,
Da im sjajne dade gospoštine,
Okuje ih u srebro i zlato,
Ako s’ ova guja otrovana
U duhove naroda uvuče,
I jed prospe u naše junake:
S kime ćemo onda vojevati?
S kime ćemo branit’ otačbinu?
Ko li će nas same zaklanjati?
S toga sam vas zvao i molio,
Da dođete, da mi svetujete,
Šta nam valja danas učiniti
U ovakom delu i vremenu?
Svak nek kaže, što u srdcu misli,
Što reknete, poreći vam neću,
Sa vama ću mreti i živiti.
VIŠE KNEZOVA:
Ubij kuju, što zametnu kavgu,
Da nam svima jošt glave ne dođe!
HERCEG (knezu Ivku):
Ti si bio u narodu, kneže,
Ti ćeš znati najbolje, što valja!
KNEZ IVKO:
Kud ću i ja, neg’ kud i svi drugi!
Narod ište, da Turčin pogine,
Pa nek gine, ime m’ poginulo,
Ne vidio lica božijega,
Ni ko ga je ovamo poslao,
Da zapali smutnju u narodu!
HERCEG (knezu Tvrtku):
A ti kneže, šta mi ti svetuješ?
KNEZ TVRTKO (pokašljuje):
A ko može drugo i pomislit’
Neg da evoje brani i poštuje,
I ne prašta gadnom odmetniku!
Ubij nečist, da nam zrak ne kuži,
Da s’ nad nama nebo ne provali,
Te s' njim i nas u mlevo ne satre.
HERCEG (ćuti, gdedajući na knezove).
VOJVODA ALTOMAN (iziđe na prvo):
Oprosti mi, što se usuđujem
Drugačije mislit’ i govorit’
Neg tolike razborite glave,
I junaci bolji od boljega.
Jest se narod jako uzrujao,
I nezna se, da l’ će s’ dat’ stišati;
Al’ ti nisam dosad naučio
Kapu skidat’ pred ničjom pestnicom,
Pa ni danas ne mogu drugčije!
Svi vi drugi, ili ste srećniji,
Il’ od mene jeste pametniji,
Pa vidite pravdu kod naroda.
A meni se drugačije čini.
Poturici ne treba praštati;
Koja usta na krst Hristov pljunu,
Ta za navek valja zatvoriti,
Da ne šilju kugu među ljude,
U tom svemu za pravo vam dajem.
Ali ovaj kao glasnik dođe,
Njega brani pravo poslanika!
Ne bi bilo mira međ narodi,
Nit’ bi kadgod rat mog’o prestati;
Ljudi bi se klali k’o zverovi,
Ljudsko bi se utrlo koleno,
Da glasnikom svetost ne dadoše,
Izpod mača glave im uzeše,
I rekoše svud im zdravo poći,
Zdravo poći, i zdravo se vratit’.
S toga, braćo, i jasni herceže!
U glavu mu dirati nesmemo,
A s narodom, gledajte, šta znate,
Kud će narod, kad za nama neće?
(Vrati se na mesto.)
ŽUPAN ĐURAĐ (izlazi na prvo):
Neznam je li po leti vojvodo,
Što stariji, što li smo slabiji,
Ali i ja isto tako mislim,
Kao što nam ti razloži ovde.
Vladislave, poslušaj me, sine!
Bog mi vidi srdce u nedrima,
Ne želim ti zlo, neg’ svako dobro.
Nedaj ubit’ carevog glasnika,
Biće bolje i po nas i tebe.
Poslušaj me, pa ma samo sada.
JEDAN OD KNEZOVA:
Srbsko ime osvetu zahteva,
Srbska vera ište, da s’ osvetla.
Ubij izrod, ubij odpadnika!
SVI KNEZOVI:
Ubij izrod , ubij odpadnika!
ŽUPAN ĐURAĐ (sažme rameni i vrati se na mesto).
HERCEG (županu i vojvodi):
Da bih mogo u narod otići
I kazat’ mu, svi knezovi žele,
Da pustimo živa poturicu,
Možda bih se smeo odvažiti,
I u narod s tim glasom izići.
Al’ kad narod čuje i razume,
Da sva s njime slaže se vlastela,
Sam ja o vas dva njemu se izprečam,
Držaće nas, da smo mu neverni,
Da mu nismo pravi prijatelji,
Da nam Srbstvo na srdcu ne leži,
I krst častni da svet nama nije,
Da volimo ljudma nego Bogu,
Da s’ Turčinu pod skut uvlačimo,
Da idemo, da se s njim bratimo,
A ne da ga od nas odbijemo,
Srbsku braću od njega otmemo,
Decu našu od njih sačuvamo:
Šta ću takav moći međ narodom?
Sad od mene svem se dobru nada,
Vidi braću kroz mene slobodnu,
Vidi svojom zemlju Dušanovu,
Vidi mirnu decu i unuke,
Vidi Srbstvo sjajno i čestito:
A hoće l’ mi onda verovati?
Hoće l’ poći za mojom zastavom?
Hoće li me srbskom nadom zvati,
Ili mi reći izdaica?
Istina je, da potreba ište
Da je sveta glasnikova glava;
Al’ ne treba šiljati glasnika,
Koji narod , kom ide , izdade,
I svetinju njegovu pogazi.
P’onda, znamo, kako Turci rade,
Da ne jednog ubiše glasnika.
Pa kad oni kolju poslanike,
Zar njihovi da su jedni sveti?
(Iziđe na sredu među knezove.)
Ko ostaje sa svojim narodom,
Koji misli samnom iztrajati
I u boju, gde se krvca leva,
I u sreći, koja krune daje,
I ne sreći, koja glave skida,
Dok slobodnu braću ne vidimo,
Dušanovu krunu ne vratimo ,
Neka digne svoju desnu ruku.
(Dignuvši svoju desnu ruku.)
I poviče jasno, glasovito:
Neka gine svaka poturica,
Il’ ga našli u boju krvavom,
Il’ glasnika poslali ga vrazi,
Il’ u svetu sklonio se crkvu.
Ko rod izda, i krst častni zgazi,
Neka nema nigde utočišta,
Neka gine, gde ga sablja stigne!
SVI KNEZOVI (podižu ruke):
Ko rod izda, i krst častni zgazi,
Neka nema nigde utočišta,
Neka gine, gde ga sablja stigne!
VOJVODA ALTOMAN:
Što je pravo uvek ću kazati,
Al’ za braćom neću ostajati:
(Digne ruku.)
Ko rod izda i krst častni zgazi,
Neka nema nigde utočišta,
Neka gine, gde ga sablja stigne!
ŽUPAN ĐURAĐ:
Vaša vatra i mene razgara.
Ništ’ ne biva bez volje božije.
Možda ’vako najbolje će biti!
(Digne ruku.)
Ko rod izda, i krst častni zgazi,
Neka nema nigde utočišta,
Neka gine, gde ga sablja stigne!
HERCEG (ushićen):
Tako, braćo, krasni anđeo sloge,
Koji s’ diže u nebo s Kosova,
Na naše se sada spušta glave.
Ja ga vidim duhovnim očima,
Gde se sija, kao ime srbsko
Pod Dušanom i pod Voislavom.
Ta će sloga Srblje izbaviti,
Ta će Srbstvo iz groba dignuti,
Te će nam se obraz zasijati
Ko junačkim našim dedovima!
(Knezu Miloti.)
Tebi, kneže, slavni nalog dajem
Da izvedeš na smrt odpadnika!
Idi taki, pa se onda vrati
Da nam kažeš, kako mre odpadnik,
Što s odreče Boga i naroda.
KNEZ MILOTA (odlazi).
(Narod na polju radostno kliče. Tišina.)
Knez Milota (uđe):
Svršilo se, odpadnik ne živi!

ZAVESA PADA


Vinjeta1.png


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 134 godine.