Heroji
I svake noći zaridaju stene
I svake noći rasklope se ploče,
Heroja mrtvih povorka se krene
Humu, sa koga prvi pohod poče.
Bez reči drže oni muklo veće,
Nečujna molba kroz ponoć prostruji
I, dokle ljube krvavo raspeće,
Kroz njinu dušu klik prošlosti bruji.
I čuju svoje fanfare i trube
I vide svoje pobedničke vence
I zemlju mačem izbrazdanu ljube
I žude novih pobeda prvence.
No ne pitaju kad će doći oni,
Jer znaju: zemljom koja sada spava,
Da vekovima munju vihor goni,
A ona pati, mre i vaskrsava;
Vekovima se grob do groba niže
I kraj svakoga lovor šumi holo;
Jer čuju da se drevne horne bliže,
Himnom mrtvačko da zagluše kolo;
Jer čuju tutanj s dalekih obala
I njin se vapaj s klikom himne sliva.
I krišom strune spremaju gusala
Za slavu sunca, koje zemlja sniva.
Stog' sam plač njihov zvon poruge skriva.
1916
