Hajduci/5
5.
SVI HAJDUCI (dođu i na dve strane podele se), pređašnji
OBRAD (svojima): Braćo, vi dobro znate, zašto se ¬po gori potucamo, i šta bi' najradije želio. Evo ovde nađo' junaka boljega od mene, koji nas u društvo prima i obećava mater mi iskupiti robovanja. Je li vam po volji, da se ja ostavim starešinstva i da on jedan bude nad svima nama harambaša? (Žubor se prostre među momcima Obradovim).
STANKO: Bre šta se migoljite tužan, u društvu se šala tera; što je veće društvo, to je slađa crvenika.
SREĆKO: Veselo, junaci, ovo je za nas!
SVI: Da živi novi harambaša!
MILETA: Jeste li zadovoljni, junaci?
HAJDUCI: Jesmo.
MILETA: Kad jeste, a vi mi zadajte veru, da ćete me slušati. (Izvadi mač, takođe svi Obradovi momci povade svoje i naslone ih na Miletin). Ovo je meni dosta od Srbina. Sad se združite s mojim momcima i dobro se paz'te.
IVAN (uhvati Srećka za ruku): Ej, pobro, ta s tobom mi se crvenika suče!
SREĆKO: He, he! Kako se braća od časa poznaše. Ne boj se, nećeš me preteći! (Međutim se drugi momci pozdravljaju, otkud čitav žubor proiziđe).
MILETA: E, junaci, kako ćemo majku našeg pobratima izbaviti?
JEZDIMIR: Ja velim, da provalimo kulu, pa da je izvučemo.
OBRAD: To se ne može, junače, jer je kula svuda naokolo vodom okružena.
NENAD: Najbolje da mu pošljemo blaga, pa će je pustiti.
MILETA: Mi blago uzimamo, a ne dajemo. — Ko će da mi pašu živa ili mrtva u ruke donese? (Tišina). Niko od junaka?
IVAN: Da je na kakav harem, našlo bi se dosta braće.
MILETA: U zasedi ćutati i podmuklo pljačkati, ta svaka kukavica ume, a pravi hajduk izilazi na mejdan junački, s grudima u grudi. Ako niko ne ushte, ja ću sam.
ŽIVOJIN: Ne, harambaša, sramota bi bila kod tolike čete da ti ideš, a mi da smrdimo u hladovini. Daj mi samo dva momka još, pa ćeš videti hoću l' posao svršiti kako valja. Aj, braćo, ko će sa mnom?
SREĆKO: Ja ću.
ŽIVOJIN: Ko će još?
NENAD: Hajde i ja za ljubav Obradovu.
ŽIVOJIN: E, to je dosta.
MILETA: Živojine, znaš li kako hajduk polazi?
ŽIVOJIN: Ja l' njegova, ja li moja glava.
MILETA: Ej, vesela ti majka, junače, ti si mi za hajduka! Idi i srećan ti put! Mi ćemo donde mirno spavati, dok se ti ne vratiš.
IVAN: Mi ćemo po koju iskapiti tebi u zdravlje i za srećna pazara. (Jezdimir šapne nešto Mileti na uvo).
MILETA: Još jedno, junaci, dok se nismo rastali. Vi znate, da je zavet još pod starim harambašom bio sa ženama ne mešati se.
IVAN: Bre mani se toga posla, harambaša; zavet bio pa i proš'o, 'vala Bogu, nećemo ni mi biti najgori.
ŽIVOJIN: Ne, dobro ti spomenu, harambaša. Svi znamo, da hajduk živi najviše od sreće, pa čemu će se nadati, ako zavet pogazi? Zato neka ostane, braćo, kao što je i dojako bilo: žene pet duži njiva od nas.
IVAN: A, Živojine, zapevao za ljubom, ti nam svima dođe haka!
MILETA: Urečeno, zaprećeno; sad hajdete da se užina.
SREĆKO: Da ti nisam taku tvrdu veru zadao, harambaša, Bog i moja duša, ovaj bi te čas napustio.
IVAN (pljesne ga po ramenu): Ovo je momak! (Svi se razilaze).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|