Hajduci/35
7.
NENAD, pređašnji
NENAD: Šta je?
ŽIVOJIN: Evo Obrad još diše; hodi da mu zaustavimo krv; možda ćemo ga povratiti. (Počnu ga obvijati).
NENAD: Obrade, vrli mladiću, tvoje pošteno srce zaslužilo je drugojačije nege. Drugome hoćeš da pomogneš, a sam propadaš.
OBRAD (povrati se): Zašto me dirate? Anđelijo slatka majko moja, nećeš više Obrada videti. Anđelijo, Anđelijo, kako sam se tebi radovao! (Izvadi jedan ubrus iz nedara). Slatke ruke, koje ste ovo vezle, neću vas više poljubiti.
ŽIVOJIN (gleda ubrus, Nenadu): To je ubrus Miletin.
NENAD: Nije, Živojine, nego je baš njegov. Više mi ga je puta pokazivao, da mu je to spomen od matere.
ŽIVOJIN: Čudnoga posla! Postojder malo; sad ću ja doći. (Otide).
OBRAD: Nenade, ispravi me malo. (Nenad to učini). Jesi li je spasao, Nenade?
NENAD: Nisam, al' nemaj brige; što sam rek'o to će biti.
OBRAD: Bogu, pa tebi, drugom je nemam kom preporučiti. Pozdravi je, brate.
NENAD: Kako ti je rana?
OBRAD: Ja ti, brate, preboleti neću. Pozdravi mi majku, kad odeš, i kaži joj jade moje. Ej! Ja sam drukčije mislio; ali Bog ne dade.
NENAD: Ne boj se, Obrade, može dati Bog, te ćeš se predići.
OBRAD: Ej, moj brate Nenade, od moga života nema više ništa. Šta bih dao, da majku još jedanput vidim i zagrlim Zelidu! Pozdravi ih, brate, neka one srećne budu!
|