Hajduci/33
5.
OBRAD, pređašnji
MILETA: Gde si ti bio, Obrade?
OBRAD: U boju, harambaša.
MILETA: Boj se odavno svršio, a onude nije ni bio.
OBRAD: Umak'o mi beše jedan Turčin, a ja za njim, te tako zaiđem.
MILETA: Jesi li dolazio otoič pešteri?
OBRAD (zamuckuje): Nisam, harambaša.
MILETA: Govori, ja sve zkam. Jesi li dolazio pešteri?
OBRAD: Nisam.
MILETA: Kud si odveo devojku?
OBRAD: Koju devojku?
MILETA: Pronevešćuješ se. Devojku kud si odveo, pitam ja tebe.
OBRAD: Harambaša, ja je nisam video.
MILETA: Nisi?
OBRAD: Nisam.
MILETA: Tako ti majka bila živa?
OBRAD: Ja se ne kunem majkom.
MILETA: Tako ti majka na prečac crkla, kako istinu govoriš.
OBRAD: Stani, harambaša, molim te!
MILETA: Neću da stanem, nego hoću dalje. Jesi li ti odveo devojku, pitam ja tebe kao čoveka.
OBRAD: Jesam.
MILETA: Kud si je izveo?
OBRAD: To ti neću kazati.
MILETA: Hoćeš, vere mi, hoćeš. Na čiju si je zapovest izveo?
OBRAD: Na zapovest nisam ničiju, nego na njenu molbu; zašto ti joj ne daš mira, već je teraš, da za tebe pođe, a ona to ne može.
MILETA: Šta si ti njojzi, te se za nju brineš?
OBRAD: Ja njojzi nisam ništa, ali čovek pomaže i dušmaninu, kad je u nevolji, nekmo l' ne bih ja jednoj slaboj devojci.
MILETA: S mesta da mi je dovedeš!
OBRAD: Oprosti, harambaša, ne mogu.
MILETA: Zašto ne možeš?
OBRAD: Devojka mi se zamolila, i ja sam je uzeo na dušu; a ti znaš, kad čovek koga na dušu uzme.
MILETA: Ja hoću da mi je povratiš.
OBRAD: Ne mogu, harambaša.
MILETA: Nemoj „ne mogu"! Vidiš, Obrade, mi smo uvek bili dobri prijatelji, i ja sam te odlikovao, što si bio harambaša kao i ja. Ali ako ti počneš tako, nećemo dugo.
OBRAD: Ja verujem, harambaša, ali znaš, kad se čovek zaveri. Lakše je i glavu izgubiti, nego li dušu.
MILETA: Kud si je deo?
OBRAD: Pravo da ti kažem, ja sam je otpravio, od kuda će lako moći svome ocu otići.
MILETA: To je laž; ti si je negde sakrio za sebe.
OBRAD: Za sebe nisam, vere mi!
MILETA: Jesi, Obrade.
OBRAD: Nisam, tako mi Boga!
MILETA (prođe nekoliko kao munja): Obrade, sad ti poslednji put govorim: devojku da mi dovedeš!
OBRAD: To ne može da bude.
MILETA: Ne može? Ko je stariji od nas dvojice?
OBRAD: Ja znam, ali to ne mogu da učinim.
MILETA: Kad ja zapovedam, treba da učiniš.
OBRAD: Glavu ću izgubiti, al' te poslušati neću.
MILETA: Ha, kučkino dete! (Opali pištoljem, Obrad padne). Da vidimo, ko je stariji!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|