Hajduci/32
4.
MILETA, pređašnji
MILETA: Gde je devojka?
IVAN: Kakva devojka? Ona naša?
MILETA: Jeste.
IVAN: Da ne bude i ona otišla u boj?
MILETA: Gde je Turkinja? pitam ja.
ŽIVOJIN: Otkud mi možemo znati, kad dolazimo sad iz boja; a pre valjda je bila tu.
MILETA: Ko se prvi vratio kući?
JEZDIMIR: A ko će to znati?
MILETA (gleda): Gde je Obrad?
JEZDIMIR: Nema ga ovde.
IVAN: Jamačno je odveo mladu nevestu.
MILETA: Šta se to čini ovde? Ko je gospodar pitam ja.
IVAN: Badava, ko pre devojci, onoga je devojka. Bijaše bolje uraniti.
NENAD: Prođi se sprdnje, Ivane.
IVAN: Zar je istina sprdnja?
MILETA: Ja hoću da mi se devojka nađe, razumete li, jer teško svima vama!
SREĆKO: Harambaša, ako smo se mi ovde sastali, da devojke tražimo, možemo se lepo i rastati.
PETAR: Kao kakva je nesreća, ako bude i pobegla!
MILETA: Ti opet počinješ, Petre?
PETAR: Opet, zašto i ja krv prolivam, kad je potera nje radi. Izgubismo Luku, pa da se zapitamo: zašto? I sami ne znamo. Nek' ide bez traga i devojka, i kad smo je doveli!
STANKO: Dobro besediš, Petre. Mani je u đavola, harambaša; ta ne vredi ni ona, koliko nam je galibe načinila.
MILETA: Jesmo li mi nju ovamo doveli, da imamo kakve vajde od nje? Šta li?
PETAR: To jeste, ali kad njen otac traži da se pogađa, ti nećeš.
MILETA: Zašto nisi ti iziš'o da se pogađaš? Umeo bi bar pametno što svršiti. Junaci, ja neću više ovako. Ako ćemo svi zapovedati, a niko da ne sluša, nije nuždan harambaša.
PETAR: Mi hoćemo i želimo da nam zapovedaš, i mi smo te uvek slušali. Samo nećemo da nevoljišemo porad' jedne žurave devojke i da krv prolivamo za nju. Ja ne branim, ali ako opet kakva potera okupi, neka se bije, ko hoće, ja jedan neću.
STANKO: Bogme i ja neću. Veća čast hajduka. I ja ne.
MILETA (škripi zubima): Odlaz'te mi ispred očiju!
STANKO: Kako ti je volja.
MILETA: Odlaz'te, kad vam kažem, jer sad će biti pokora u Garevici! (Hajduci se udalje. Hoda naglo). Ne, tome se mora učiniti kraj. Ili sam ja harambaša i moja mora da se sluša ili ću skočiti u vodu da me svet ne pljuje. Dolazi Obrad? No, pasije dete, dobro si ugodio!
|