Hajduci/23
5.
MILETA, ZELIDA
MILETA: Devojko, tebi se valjda dosadilo samoj.
ZELIDA: Nije tako, junače; milostivo nebo sastaralo se i za sužnog u tamnici, davši mu misli da s njima vreme provodi.
MILETA: Misli? Ko će se mislima uveseljavati?
ZELIDA: Ima svakojakih misli. No, Boga ti, dopusti da okrenemo drugi razgovor; ja sam više puta čula, gde te momci harambašom zovu; zato te za drugog i ne mogu držati. Kaži mi, zašto ste me uhvatili i dokle ćete me ovako držati?
MILETA: Šta misliš, šta si ti?
ZELIDA: Stanje mi pokazuje da sam robinja.
MILETA: Ti se varaš, jer valja da znaš da su te gospodari tvoji uhvatili da im ti zapovedaš.
ZELIDA: Ja to ne razumem.
MILETA: Vidiš, ja sam poglavica cele ove čete, pa kad ti ja vlast dajem u ruku, ko te sme ne slušati?
ZELIDA: Meni vlast daješ?
MILETA: Zapovedi samo, pa ćeš videti hoće l' ti se zapovest poslušati.
ZELIDA: Kad si tako dobar, a ono te lepo molim da me ocu mom otpustiš.
MILETA: Šta, devojko? To nemoj iskati! Ostani kod nas, pokrsti se, budi moja, pa ćemo oboje biti srećni.
ZELIDA (poražena): Šta ču'?
MILETA: Ti ćeš se začuditi, dok ti pokažem moje blago. U šumi ne moraš živeti, jer sam ja i tako naumio raskrstiti s mojom družinom. Biraj mesto koje ti je najpovoljnije, vere mi, živećeš kao carica.
ZELIDA: Kakva nesrećna misao obuze ti pamet! Čuj, junače, ja se pokrstiti ne mogu, ja te ne mogu ljubiti.
MILETA: Ja znam, tebi je ovo došlo iznenada; no dok se promisliš, okrenućeš se lako.
ZELIDA: Ne, junače, zaklinjem te tvojom srećom, tvojom rodbinom, svim što ti je drago i milo, izbaci ove misli iz glave, nigda te ljubiti neću.
MILETA: Dobro, devojko, ali treba da pomisliš, da si u mojoj ruci i da ja mogu i silu upotrebiti.
ZELIDA (razdražena): Ja sam u ruci onoga, koji je i tebe i mene stvorio; samo je njegova sila jaka, od druge ne treba da se bojimo.
MILETA: Već ti bolje gledaj, da se lepim privoleš.
ZELIDA: Nikad!
MILETA: Uzmi se na um, što govoriš.
ZELIDA: Nikad, nikako neće biti, da se tvoja nazovem.
MILETA: Misliš li ti, da sam ja uvek ovako dobar?
ZELIDA: Ako si čovek, i ako mi želiš dobra, treba da imaš sažaljenja sa mnom.
MILETA: A kao šta bi ti zlo bilo kod mene? Šta fali meni?
ZELIDA: Ti možeš biti najbolji, ti možeš imati sve što se na svetu zove lepo i prijatno; ali kad srce naklonosti ne oseća, sve je zabadava. Zato, harambaša, ja vidim da si ti čovek dobar, ostavi se tih misli, kad ne može da bude. Uzmi samo, kako bi tebi bilo, kad bi ti silom nametnuli što ne bi hteo.
MILETA: Ali ja tebe hoću.
ZELIDA: Nemoj, tako ti sreće, ostavi se toga! Vidiš, ja sam Turkinja.
MILETA: Pa zato velim da se pokrstiš.
ZELIDA: Ja to nikako ne mogu učiniti.
MILETA: Šta, iz pogane vere ne možeš da pređeš u bolju?
ZELIDA: Ako je tebi naša vera pogana, nama nije, niti ću je ikad promeniti.
MILETA: Nemoj da se rasrdim.
ZELIDA: Iseci me na komade, ja se neću okrenuti.
MILETA: Devojko, šta je tebi? Misliš li ti da se titraš sa mnom? Uzmider se u pamet!
ZELIDA: Čini sa mnom što ti je god volja, ali me nećeš naterati da po želji tvojoj postupim.
MILETA (metne ruku na pištolj): Vidiš li ovaj?
ZELIDA: Taj će mi u bedi prijatelj biti.
MILETA: Da mnogo ne trošimo reči: ostavljam ti vremena do sutra. Promisli se dobro, i ako se ne privoleš, vidićeš šta će biti od tebe. (Otide).
ZELIDA (sklopi ruke): Bože, Bože, tebi se jednom molim: ili me izbavi, ili pošlji anđela smrti da me k tebi prinese. (Odlazi).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|