Harambaša Malen i nevjerna Stojanova ljuba
0001 Rano rani Popović Stojane,
0002 Rano rani za goru na vodu,
0003 Nit s’ umio, nit Bogu molio,
0004 Ven dozivlje ljubu Anđeliju,
0005 Pa je Stojan ljubi besidio:
0006 »Virna moja ljubo Anđelijo,
0007 Der ustani na noge lagane,
0008 Da iđemo za goru na vodu.«
0009 A ustade ljuba Anđelija,
0010 Pa eto ih uz polje široko,
0011 Pa uđoše u goru zelenu.
0012 Kad uđoše u goru zelenu,
0013 Ondar veli Popović Stojane:
0014 »Oj bora ti, ljubo Anđelijo,
0015 Der zapivaj grlom debelijem!«
0016 Al mu veli ljuba Anđelija:
0017 »O bora ti, Popović Stojane,
0018 Nut da kažem, mili gospodaru:
0019 Kako ću ja mlada zapivati,
0020 Kada gora nikad nije sama
0021 Ol brez vuka, oli krez hajduka.«
0022 Kad to čuje Popović Stojane,
0023 On očima na nju napopriči.
0024 Kad ugleda mlada Anđelija,
0025 Zapiva mu grlom debelijem.
0026 Kako piva, kuja je rodila:
0027 S gorice je lišće poletilo
0028 Po planini trava pokleknula.
0029 To začuo Malen harambaša,
0030 Pijuć vino s trideset hajduka.
0031 U ruci mu zlatna čaša vina;
0032 On udara čašom o ledinu,
0033 Jer poznade ljubu Stojanovu,
0034 Pak on skoči od zemlje na noge,
0035 Pa je svome društvu govorio:
0036 »Der na noge, trideset drugova!
0037 Prihvatite pusat i oružje,
0038 Da iđemo dočekat Stojana.
0039 Deset hajte na Prolog planinu,
0040 Deset hajte na Vranin planinu,
0041 A još deset na Kunar planinu,
0042 A ja odoh na Jadik planinu,
0043 Gdino hoće jadikovat majka,
0044 Oli moja, oli pak njegova.«
0045 Otalen se oni rastadoše:
0046 Deset ode na Prolog planinu,
0047 Drugo deset na Vranin planinu,
0048 Treće deset na Kunar planinu.
0049 A nut vidi Malen harambašu,
0050 On se napi primorskoga vina,
0051 Pa eto ga na Jadik planinu;
0052 U Jadiku klance uhvatio,
0053 Pak prihvati šaru po srijedi,
0054 Ovako je pušci govorio:
0055 »Moja šaro, prvo dobro moje!
0056 Pogodi mi Popović Stojana,
0057 Zalit ću te u srmu i zlato
0058 Od jalmana do zadnjeg nišana!«
0059 To govori Malen harambaša,
0060 A eto ti Popović Stojana;
0061 Za njim iđe ljuba Anđelija.
0062 Kada blizu dođoše busije,
0063 Puče puška Malen harambaše,
0064 Kako puče, pusta mu ostala!
0065 Ne pogodi Popović Stojana,
0066 Ven vrh njega u jelovo granje.
0067 Poznade ga Popović Stojane,
0068 I poznade šaru pirlitanu
0069 Pa on viknu grlom debelijem:
0070 »O bora ti, Malen harambaša!
0071 Der ne biži po jelovu granju,
0072 Već iziđi na polje široko,
0073 Pa mi stani pušci na nišanu!«
0074 Mislio se Malen harambaša:
0075 »Bi l’ izišo na mejdan junački,
0076 Bi l’ mu stao pušci na nišanu?
0077 Sve mislio, na jedno smislio,
0078 On izađe na polje široko,
0079 Pa mu stade pušci na biljegu.
0080 A da vidiš Popović Stojana!
0081 On nišani Malen harambašu,
0082 Nišani ga u čelo junačko.
0083 A nut Stoje sriće loše ti je!
0084 Ne pogodi Malen harambašu,
0085 Ven vrh njega u jelovo granje.
0086 Onda puškom o tle udariše,
0087 Spodbiše se u kosti junačke,
0088 Rvaše se od jutra do podne.
0089 Kada biše po podnevu bilo
0090 Obuzele pine harambašu,
0091 A Stojana mutne i krvave.
0092 Onda viče Popović Stojane,
0093 Onda viče ljubu Anđeliju:
0094 »Pomozi mi, moja virna ljubo!
0095 Oli meni, oli harambaši!«
0096 Ona jedva toga dočekala,
0097 Pak povadi ćordu Stojanovu,
0098 I udari Popović Stojana,
0099 Udari ga po svilenu pasu.
0100 Kako ga je lako udarila,
0101 Prisiče mu devet samokresa,
0102 Među njima handžar od čelika.
0103 Kad to vidi Popović Stojane,
0104 Garjet dade srcu junačkome,
0105 Pa izdiže Malen harambašu,
0106 Izdiže ga od zemljice crne,
0107 Tresnu njime o studenu stinu,
0108 Njeg’vom ćordom odsiče mu glavu.
0109 Al mu biži ljuba Anđelija,
0110 Biži kuja poljem širokijem,
0111 Al je stiže Stojan Popoviću,
0112 Saveza joj pribijele ruke,
0113 Pa je vodi svojoj kuli biloj.
0114 Kada dođe kuli pribijeloj,
0115 Onda veli ljubi Anđeliji:
0116 »O bora ti, ljubo Anđelijo!
0117 Il mi voliš svitlit do sabaha,
0118 Il mi voliš oštro gvožđe ljubit,
0119 Il mi voliš po vodi plivati?«
0120 Ondar veli ljuba Anđelija:
0121 »Nisam kovač, da ti gvožđe ljubim,
0122 Nit sam riba, da po vodi plivam,
0123 Već sam sluga, da do sahba svitlim.«
0124 Kad to čuo Popović Stojane,
0125 To je njemu vrlo hater bilo,
0126 Pa je ljubu lipo zaodio:
0127 Namaza je paklom i sumporom,
0128 Priveza je gvozdenu direku.
0129 Kada biše po večeri bilo,
0130 Zapali je sa četeri strane.
0131 Kad dogori do crnih očiju,
0132 Ali viče mlada Anđelija:
0133 »Brani, Stojko, izgoriše oči,
0134 Dosta su te puta pogledale!«
0135 Ali veli Popović Stojane:
0136 »Neka gore, da bi izgorile,
0137 Mislile su i drugog gledati.«
0138 Kad se bile ruke zapalile,
0139 Opet viče mlada Anđelija:
0140 »Brani, Stojo, izgoriše ruke,
0141 Dosta su te puta zagrlile!«
0142 Ali veli Popović Stojane:
0143 »Neka gore, da bi izgorile,
0144 Mislile su i druge grliti!«
0145 Kad se bile dojke zapalile,
0146 Opet viče mlada Anđelija:
0147 »Brani, Stojo, dojke pribijele,
0148 Dosta si ih puta omilovo!«
0149 Ali veli Popović Stojane:
0150 »Neka gore, kuja te rodila,
0151 Mislila si i drugom pustiti.«
0152 Kada vidi mlada Anđelija,
0153 Da se Stojo ne da umoliti,
0154 Onda ’vako mlada progovara:
0155 »Ovako se svakoj dogodilo,
0156 Koja drugu o neviri radi!«
0157 Pa izgori, žalosna joj majka.
