Faustova melodija
| Faustova melodija Pisac: Dragutin Ilić |
To je bilo jedne tihe i mračne noći. Mesec se još nije ukazao bio, a nebrojne zvezde, što se po modroj, nebesnoj pučini osuše, kao da svetlucahu raznobojnom svetlošću samo za to, da pokažu, kako je gusta noć, koja pokriva zemlju.
Ja sam se vraćao ulicom, koja odozo, sa Dunavske strane vodi Bulevaru.
Kada mesec izgreje, vidokrug sa ovoga mesta opija posmatrača raznolikošću i romantičnom pitominom, koju okviri Beogradski nebosklon na ovoj strani. Pred sobom, u bliskoj daljini, gledate Dunavo, tiho i mirno, kako je poleglo, i, obasjano mesečevim zracima, vijuga u plavilu svome. Tamo, u sredini ovog plavetnila, pruža se ogromna, tamna pega; to je šumovita ada. Za Dunavom se u polutami prostiru beskrajne ravni s ritovima i rasturenim barama, koje među njima zatrepere pokatkad, u jasnoj mesečini, kao ogromne oči kakvoga čudovišta. Desno, dugi lanac pitomih i zasejanih brda slazi u dunavske vale, a levo, u daljini, ocrtava se, kao dug oblak, kontura kitnjaste Fruške.
Ove večeri bejah i suviše zauzet svojim neraspoloženjem, te i ne gledah onaj romantični položaj, koji se preda mnom rastire. Sa osvetljenoga Bulevara dopiru zvuci muzike, a baš tada izvijaše melodiju Vojničkog marša, iz Fausta. Čudnovato! Kad god čujem tu melodiju, meni se uvek predstavlja, kao da me je oborio satana, pa sa mnom poleće nad zemljom. Oko mene se kupe i kao strela poleću gusti oblaci, ispod mene sevaju munje, a gromovi trepte i prolamaju oblake; satana iskrivio pakosno lice, pa se ironično smeje, držeći me jednom rukom oko pasa, a drugom pokazujući na „dolinu tuge i plača”. — Tako sam i ovoga puta osećao.
Kraj mene promakoše dve senke. Koliko mogoh na prvi pogled videti, to su bile dve ženske prilike, jedna vrlo mlada a druga već u doba duboke jeseni; obe u crninu. Nešto su živo govorile među sobom. Uputile se u pravcu osvetljenoga Bulevara. Na ulasku zastaše malo, a za tim kao preneražene stuknuše obe i potrčaše natrag. Ona mlada bežeći izmače ispred starije, dokle se obe ne izgubiše u gustome korovu, što je nabujao po praznim kućištima pred Bulevarom. To iznenadno beganje probudi u meni radoznalost i tek da krenem za njima, kad odnekuda ispade neki oficir, pogleda podozrivo na sve strane i pođe pravce meni.
— Šta ćete? — zapitah ga.
— Jeste li videli ovde dve ženskinje?
Ja ga nerešljivo pogledah. Ko beše ovo? Što me pita? Je li to muž ili brat onih dveju? Ili je možda...? Ko je upravo ovde kriv? Begunci ili potera?
On ponovi pitanje.
— Ne! — odgovorih mu, koliko odrešito toliko i nabusito. On me oštro pogleda u oči, za tim mi reče: „Hvala!” i ode.
Slagao sam ga, ali sam ga i umirio. On je otišao zadovoljan, a one? Ko behu one? Možda sam imao pravo a možda ne, što sam ga slagao.
Pođoh u mrak. Melodija iz Fausta još se razlegala. Satana je nosio svoju žrtvu u mračne regione.
*
Jadni čoveče, i onda, kada ne sanjaš, kupe se oko tebe gusti oblaci, munje sevaju, a gromovi se u tresku svome lome nad tvojom glavom; i ti se ipak raduješ, što si ostao živ? — Zašto?
Izvor[uredi]
- 1895. Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. Godina I, broj 23, str. 708–710.
|