U XXI veku

Svetolik Ranković

U XXI veku Pisac: Svetolik Ranković

U XXI veku

          »Tuš... ura može — ne može rodila majka junaka... gaudeamuѕ... sitnu Malenu.« i još trista čuda brujaše mi u ušima, a u glavi beše strašniji lom i okršaj od sviju poznatih vam vašarskih prizora. Sa vašarima ja nemam nikakve veze i, u koliko mi je poznato, njihova je sezona još daleko. Nu, stvar je veoma prosta. Vratio sam se sa »patarice« jednog svog kolege, namestio se na krevetu i počelo je ono poznato okretanje, koje se dešava ljudima kad malo više povuku.
          Odmah u početku moram objasniti čitateljima, da je moj duh veoma sklon na razmišljanja, naročito ona, koja se bave budućnošću čovečanstva. Prema tome nije ni čudo što se moj duh, našav ovako podesno zemljište za svoja vežbanja, odmah dao na posao. Ne znam koliko je trajala ova blagorodna gimnastika mojega uma, tek ja odjednom opazih da je svanulo. Začudih se što me momak ne budi kad zna da ponedeonikom imam tri časa pre podne. Pričekah još malo, pa kad videh da me niko ne zove, a vreme se radu primiče, digoh se i, dok bi udario dlan o dlan, obukoh se i izađoh iz kuće.
          Iđah polako, gledajući preda se, pa tek docnije podigoh glavu i zanemih od čuda.
          — Gde sam ja, šta je ovo!? viknuh glasno i protrljah oči.
          Preda mnom behu, u mesto poznatih mi palanačkih kućica, čitave gromade gorostasnih dvorova i palata. Nada mnom se čujaše neprestano neko pištanje, nalik na pisak lokomotive. Digoh glavu i još više se prenerazih. Po plavu nebu snovahu tamo i amo, neverovatnom brzinom, neki veliki nepoznati mi predmeti, mašući snažno jednačito velikim i dugim krilima. Opazih na njima ljude. Okretoh se još jedared, pa se trgoh.
          — Da ne bude ovo mamurluk i posledica moje noćašnjice? zapitah se sam. Ako se nisam dobro istreznio, ne smem se ni javljati u školu.
          Protrljah oči, čelo, obraze, najzad se uštinuh i još bolje analisah svoje stanje. Rezultat ovoga ispitivanja beše jasan i nesumnjiv: budan sam; pri čistoj sam svesti; ni traga od pijanke.
          Znao sam da od mog stana do škole moram koračati pravom ulicom sto i devet puta. Izmerim od prilike koliko sam prošao, pa pođem napred i počnem brojati..
          — Jest, ona je; to je moja škola. Ta poznajem ove korintske stubove i onaj natpis nad njima. Istina i ona mi mnogo drukčija izgleda, ali tek poznajem je.
          Uđoh unutra. Tišina kô u grobu, a moji koraci odjekivahu pod visokim svodovima kao gromovi. Istrča preda me jedan veoma ukusno odeven gospodin.
          — Lakše, lakše za ime božje! viknu mi on. Stadoh, al’ ne znam šta da mu kažem. Otkud on ovde? Pomislim da to nije kakav nov kolega. Ali bi onda on trebao da mi se prestavi, a međutim njegovo ponašanje pokazuje, da je on ovde na svom mestu. Priđoh mu i upitah ga učtivo:
          — Smem li znati za vaše ime?
          — Persa Mitrović, odgovori on i pogleda me začuđeno. No ako smem zapitati: šta biste vi hteli ?
          — Hm... znate... čini mi se da ja pripadam ovoj školi.
          Na njegovu licu pokaza se krajnje čuđenje.
          — Molim za vaše časno ime.
          — Profesor Nikolić, odgovorih mu.
          — Nu?
          — Nu, i ništa više.
          — Ali molim vas, šta je s profesorom Nikolićem?
          — Ta evo ga, stoji pred vama. Ja sam profesor Nikolić.
          — Ha, ha, ha... nasmeja se ovaj kicoš i pogleda me još bolje. Po njegovu pogledu rek’o bih da sumnja u moj um. To me naljuti.
          — Gospodine, rekoh mu, ja sam Nikola Nikolić, profesor ove gimnazije. Sad imam prvi čas latinskog jezika u VIII razredu, pa nemam vremena da se s vama duže razgovaram, — i pođoh u kancelariju.
          — Izvol’te na ova vrata, reče mi i uvede me u sobu, gde beše juče fizički kabinet, ali se prenerazih kad se nađoh u gospodskom budoaru, u kome seđaše jedna delikatna dama.
          Dok ja dođoh k sebi od iznenađenja, onaj kicoš pritrča dami i poče joj nešto saopštavati. Ona me pogleda začuđeno i upita:
          — Ja bih vas molila, gospodine, za vaše časno ime i za cilj vaše posete.
          — Gospođo, rekoh joj, sve što vidim u ovoj školi tako me iznenađuje, da ne znam upravo šta da odgovorim na vaše čudno pitanje. Meni se čini, da ću ja biti u većem pravu da zapitam vas: otkud vi ovde, otkud ovaj gospodin i zašto je ovakova tišina u školi kad je već 8 časova. Tada izvadih moj časovnik i pogledah u njega.
          Oboje bukvalno zinuše od čuda kad ugledaše moj srebrn časovnik. Pogledaše se značajno, pa će tek gospa reći:
          — Lepa antika iz XIX veka.
          — Na šta se odnosi vaša napomena, gospo? rekoh joj.
          — Ta na vaš časovnik iz XIX veka. On je, kao što znamo, u prošlim vekovima bio u velikoj upotrebi.
          — U koliko mi je, kao profesoru, poznata istorija evropske kulture, ova je spravica našla najširu primenu u našem današnjem XIX veku...
          — Gospodine, u kome veku vi živite ? prekide me ona.
          — Ha, vi se, kao što vidim, vrlo rado šalite, rocpo. Nu, pa da vam kažem bez šale, jer mi nije do nje. Sinoć, kad sam otišao na pijanku mome kolegi Trajku Stojkoviću, bio je 8 januar 1895 godine, dakle XIX vek; a da li je noćas poremećen broj vekovima — to ne znam.
          — Moliću za vaše ime.
          — Nikola Nikolić, profesor latinskog jezika.
          Dama se odjednom trže; protrlja čelo, otvori jednu debelu knjigu i zagleda je.
          — Da, tako je, 1895 godine predavao je u ovoj gimnaziji latinski jezik Nikola Nikolić. On je sin... i tu poče ova gospa da mi čita celu moju biografiju. Ali sad tek nastade za mene užas, kad ona preskoči 1895 godinu. Pa stade da mi ređa moje dalje podvige i završi: umro 1953 godine u dubokoj starosti...
          — Dakle vi ste naš čuveni prevodilac... i tu poče da mi ređa Sofokla, Tacita, Cicerona a ja je slušah i gledah ne znajući šta da mislim o svemu tome. Najzad je upitah:
          — Molim vas, gospo, koji je ovo vek?
          — Dvadeset prvi.
          — A godina?
          — 2095-ta.
          — Ko ste vi i šta ste ovde?
          — Ja sam Ljubomir Ljubičić, direktor ove gimnazije.
          — Ah, tako, ovo je dakle ženska gimnazija?
          — Muških i nema, gospodine. Nu, ja već vidim da bi se mi morali veoma dugo zapitkivati pa da se dobro objasnimo, ali je to suvišno. Ja ću vam sad odmah sve objasniti. Vidim da ste vi doista čovek iz XIX veka i da vam sve mora biti čudnovato, što opazite kod nas. Danas je, moj gospodine, cela naša zemljina kugla u drugom stanju. No da počnemo od nas samih, od one vaše stare devetnaestovekovne metode: od poznatog k nepoznatome. Dakle, pre svega, o našoj prosveti. Blagodareći dugovečnu životu, veliku iskustvu, masi znana i nečuvenoj energiji našeg preuzvišenog gospodina ministra Andre Japanca, jedinog našeg savremenika, koji je doživeo Matusalove godine...
          — Šta, gospo? Zar još živi Andra Japanac?! dreknuh ja od čuda i iznenađenja.
          — Da, gospodine. Živi i živeće još vekovima na sreću srpske prosvete i radost njenih nosilaca. Vi, njegovi savremenici, niste umeli da cenite i čuvate najdragocenije blago, kojim je promisao darovao našu zemlju. Vi ste ga izbacivali iz najvišeg prosvetnog zavoda, a mi danas, za sve što ćete videti, imamo da blagodarimo samo njegovom kolosalnom umu i čeličnoj volji.
          — Gospo, prekidoh je, vi pomenuste da i nema muških gimnazija. Molim vas onda mi objasnite u kojim se zavodima školuju budući profesori, sudije, lekari, oficiri, inžinjeri i ostali državni službenici?
          — U ovim ženskim gimnazijama, a potom na univerzitetu.
          — Pa?
          — Pa ništa... Sve te dužnosti vrši sad naš ženski pol, koji ste vi mračnjaci XIX veka tiranisali i oduzimali mu, izveštačenim i neprirodnim vaspitanjem, sve njegove podobnosti, kojim ga je priroda obilato nagradila. Ali je naš preuzvišeni gospodin Andra sve to izmenio, i sad mi vršimo sve ono, što ste nekad vi vršili...
          — I vojenu službu?
          — Za nju nemamo nikakve potrebe, jer više nema onih nesrećnih vaših ratova.
          — Lepo... Ali u čijim je rukama zaštita zemaljskog poretka?
          — U našim.
          — Ah?
          — Izgleda vam čudnovato? Ali treba da znate da sad mi nismo nežni ili slabi pol, već smo kultivisali i usavršili svoju fizičku snagu. Izvol’te se uveriti.
          Istoga trenutka ovaj graciozni direktor u suknji dohvati preko srede gospodina Persu, baci ga u vis i dočeka na ruku. Gospodin ili bolje reći gospođa Persa stidljivo obori trepavice i poče da diše ubrzano, baš kao kakva curica iz našeg veka posle nežnog poljupca.
          — Čudo te nije gospodin Andra izmenio i nošnju: po svemu bih rekao, da ova gospoda treba da nose vaše suknje a vi čakšire.
          Tu se gospodin direktor veoma galantno nasmeši i obori oči.
          — The... znate, gospodin ministar je i to želeo, ali, na žalost, samo ustrojstvo naše prirode stalo je na put tako veličanstvenoj nameri njegovoj.
          — Hm... razumem...
          — U ostalom, ništa nama to ne smeta da budemo bolji od vas u svima poslovima, koje ste nekada vi radili.
          Da li bi mi mogli kazati kakvi su uzroci naveli gospodina ministra na tako neobičan prevrat?
          — Pre svega, gospodine, tu nema nikakve neobičnosti: izvršeno je ono, što je zahtevala čovečanska pravda; vi ste upravljali sudbinom naroda hiljadama godina, pa smo videli, da je ta uprava bila štetna po celo čovečanstvo. Sad je red na nas. To je postala posledica istoriskog razvitka čovečanstva. Nu, drugi su uzroci izazvali gospodina ministra na ovo slavno delo. Njemu je dosadila vaša opšta muška opozicija, vaše nepoštovanje starijih. Uviđajući da samo on ima glavu, koja je u stanju da drma celim svetom, on je došao do zaključka: da samo on treba da misli i zapoveda, a sve ostalo da ga bezuslovno sluša. Ne našavši odziva kod ljudi, on se obrati ženama, koje mu pomogoše te se dođe do ovoga stanja, u kome se sad nalazimo. To je ogromna istorija duge i teške borbe, koja je, do najmanjih sitnica, poznata svakom našem učeniku.
          — Veoma me zanima sad pitanje: kakvu zadaću imaju muškarci i čime se oni bave?
          — One iste zadaće, koje smo imale mi u XIX veku sad imaju oni, i bave se istim poslovima, koji su nekada spadali u našu dužnost.
          — Ta nije moguće! Zar oni podižu i čuvaju decu?
          — I pelenaju ih, i kuvaju, peru, šiju, predu, pletu i t. d.
          — Te tako dok sad vaše kolege predaju u razredima dotle njihovi muževi sede kod kuća, čuvaju decu i kuvaju ručak?
          — Da, samo nemaju potrebe da kuvaju ručak svi, pošto se država stara o ishrani, odelu i u opšte o svima životnim i domaćim namirnicama svojih profesora.
          — Ah?
          — Izvol’te samo za mnom.
          I gospođa direktor me povede na jedna vrata, koja nam uslužni gospodin Persa otvori. Pred nama se ukaza prostrano dvorište i u njemu do pedeset vagona s točkovima, nalik na ona kola iz cirkusa i menažerije, u kojima se prenose zverovi. Kola behu poređana u dve pravilne vrste, s malim odstojanjem.
          -— To vam je bez sumnje zoološka zbirka? upitah je.
          — A, ne; ovo su stanovi za profesore i njihove porodice.
          — Šta vi govorite?!...
          — Da. Naš preuzvišeni pronašao je najudobniji način za premeštaj nastavnika po potrebi službe. Svaki nastavnik ima, po broju članova svoje porodice, jedna do troja ovakova kola, sa stalnom numerom. Čim ko skrivi, preuzvišeni naredi depešom: »kola numera 324,325 da se smesta upute na stalnu dužnost u Loznicu. »Nastavnik odmah uzima svoju porodicu, seda s njome u kola, otvori električni aparat i — zbogom. Za jedan dan mora biti u Loznici. A kad je preuzvišeni suviše ljut, on naredi, da se krivac vazdušnom lađom prenese u mesto novog naznačenja. Često puta se dešava, da neko doručkuje u Kragujevcu, a ruča u Knjaževcu.
          — Genijalna misao! — uzviknuh od čuda.
          Priđoh bliže da razgledam to čudo. Direktor pritisnu dugme na jednim kolima ; vrata se na njima odmah otvoriše i pokaza nam se na pragu jedan lepuškast i graciozan gospodin, koji držaše odojče u naručju.
          — Ah, gospođa Milka, viknu mu direktor. Izvinite što vam dosađujemo. Ovo je gospodin Nikolić, profesor iz XIX veka, savremenik našeg preuzvišenog.
          Gospodin Milka pokloni se graciozno i reče:
          Drago mi je osobito. Ako je po volji, izvol’te. Nisam još sve namestila, ali ćete vi oprostiti.
          Popesmo se uz stepenice, i pri ulasku opazih, da direktor uštinu gospodina Milku, na šta ovaj obori oči i pocrveni. Videh da direktor nije ravnodušan prema nežnoj polovini svoga potčinjenog nastavnika.
          Počeh da razgledam ovu genijalnu tvorevinu našeg slavnog savremenika. Običan vagon, tapetovan kožom, namešten ukusnim posteljnim priborom i stolicama.
          — Ovo je soba za spavanje, objasni mi direktor. Oni imaju još jedno ovako odeljenje za kujnu i ručavanje. Gospođin je muž nastavnik V ranga, ali je već zaslužio, svojim umešnim i skromnim držanjem, povišicu, i nju će skoro dobiti. Tada će imati pravo na još jedno odeljenje za svečane dane.
          Ne zanimaše me nimalo ovaj egzemplar u mome »obliku i podobiju« s toga zaželih da izađemo i razgledamo ostala kola.
          Kad se izmakosmo od prvog reda, direktor iz vadi jednu pištaljku i zasvira. Otvoriše se vrata la mnogim kolima I odsvuda se pomaljahu uplašena lica. Direktor nešto Viknu, a zatim skomandova:
          — Prvi red napred!
          Odjednom se krenu ceo prvi red i pođe k nama.
          — Drugi red levo!
          I oni se kretoše levo.
          Nastade čitava manevra po školskom dvorištu, u kojoj mi direktor napomišanje pomorskog admirala..
          — Eto, tako mi činimo zajedničke izlete u polje i uopšte kad god ostavljamo varoš — to činimo svi zajedno. Tako nam se daje prilika, da je svaki državni službenik pod neprekidnim nadzorom i zbog toga ne može imati slučajeva da stvara opoziciju vladi.
          — Vi malo pre pomenuste ipak nekakve krivice nastavničke. Kakvog su one roda?
          — Pa, znate, obične nemoralne pojave. Ma koliko da se preuzvišeni stara, da zavede apsolutni moral, Ipak se desi, da na primer koji nastavnik sablažnjivo pogleda na nežniju polovinu... i već znate.
          Pri ovome se gospodin direktor zbuni, jer ga gospođa Milka veoma značajno pogleda... Da bih zabašurio zabunu zapitah je:
          — Ovako su, bez sumnje, organizovane i sve ostale državne ustanove: sudovi, policija, ministarstva, pošte i t. d. ?
          Da, blagodareći preuzvišenom. Iznajpre su dale primer za ovakav red same škole, a posle, malo po malo, naš je pol zauzimao po jednu struku centralne uprave, dok nije uzeo u ruke sav državni aparat. I, hvala Bogu, sad ide sve kao po loju.
          Bez sumnje je, zbog toga, naša književnost i umetnost znatno koraknula napred? Opaža se, valj’da, napredak u celoj zemlji?
          — Književnost i umetnost su za nas beznačajne stvari. Sreća i dobro jednog naroda ne leži u njegovom umnom i kulturnom napretku, kao što ste vi nekada mislili, već u mirnom i pravilnom toku života: kad ja imam sve što mi je potrebno za život (jelo, piće i odelo) i kad mi niko ne remeti domaći mir, onda je to prava sreća.
          — Ah — prekidoh je — mi smo to nazivali svinjskim životom. Čoveku smo stavljali mnogo uzvišenije ciljeve...
          — Bili ste na pogrešnom putu.
          — Lepo, a šta će vam škole, kad one ne doprinose ništa ljudskoj sreći, — onakvoj, kakvu vi određujete ?
          — Samo zbog državnih potreba, inače, razume se, nisu nužne.
          Nasmejah se i pođoh za njom u školu.
          Uđosmo u jedan razred. Jedna lepa dama predavaše Istoriju srpskog preporođaja, — — tako nazivahu vreme od XX do njinog veka. Ne smem vam ni pričati šta sam se tu nagledao i naslušao. Ta pravili su nas gorima od životinja. Ne mogoh se uzdržati, nego priđem bliže pa podviknem:
          — Deco, laže ova gospođa. Ništa od toga ni nalik nije bilo u XIX veku. Ja sam iz toga veka i mogu vam posvedočiti.
          Ali odjednom nastade takav urnebes u školi, da mu ni sam sv. Ilija ne bi mogao naći reda.
          — Juh bezobraznik! viknu direktorka.
          Đaci zapiskaše i zavriskaše. Osetih da me desetina ruku ščepaše za perčin, ali, srećom, u taj mah zagrmi i udari grom usred škole. Ja padoh i probudih se. Momak lupaše na vrata žestoko i vikaše:
          — Ustajte, ako Boga znate, sad će osam sati. Odocnićete za školu.
          Ova me reč otrezni bolje od svakog tuša. Pogledah svud oko sebe i kad se videh u svojoj lepoj sobici, uzviknuh od radosti:
          — Hvala ti, Bože, kad nisam u XXI veku!

Izvor

Biblioteka srpskih pisaca, Svetolik P. Ranković, celokupna dela, knjiga druga, str. 9-22, IP "Narodna prosveta", Beograd

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.