[U hiljadu devetoj stotini]
U hiljadu devetoj stotini,
Četrdeset i drugoj godini,
Jednog svežeg februarskog dana,
Zaplaka se vila sa Radana,
Rano jutrom na Petrovoj gori. 5
Da l’ je vila polomila krila?
Il’ je mnogo Srba izgubila?
Plače vila i suze joj teku
I nariče hladnu Pustu reku:
— Pusta reko, Jablanice seko, 10
Vi baš niste od cilja daleko,
U vas dvema sve se nešto sprema,
U vas dvema nikad mira nema!
Pusta reko, ti si nevesela,
Jablanice, ti si zanemela, 15
Pusta reko, što tužno šumoriš,
Što veselo jutros ne žuboriš,
Već se čuješ ko da jadikuješ?
Ja te slušah nekoliko noći,
Pa sam htela sasvim blizu doći 20
Da te pitam što si nevesela,
Jesu li ti u slobodi sela?
No ugledah sa našeg Radana
Crno jato vrana i gavrana,
Lete vrani i pred njima vrane, 25
Znade jato gde će biti hrane,
Ja pomišljah da će jato vrana,
Kosančiću ili do Lebana,
Jer tu behu streljali fašisti,
Omladinu, sami’ komunisti. 30
Al’ nastade od tih tica cika,
Spuštaju se one kraj Bojnika,
Popadaše vrane kraj crepane
Ko da ima tu podosta hrane.
Čekala sam sve do pola dana, 35
Šta će koja da donese vrana,
Da l’ ljudskoga ili drugog mesa,
Imala sam videti čudesa:
Nose vrane krvave đerdane,
Nose ruke, na njih belenzuke, 40
Tice nose devojačke kose,
Sve krvave da gnezda naprave,
A orlovi, stari strvinari,
Hrane gladni nose odojčadi.
Tada sam se jadu dosetila 45
Pa me laka ponesoše krila,
Baš na mesto kuda vrane sleću,
Videh čuda što nikada neću:
Skupili se gavrani i vrane
I ostale ptice strvinice, 50
Oči piju i slatko se hrane,
Komadaju mrtve Bojničane,
Baš kraj tebe, reko nevesela!
Ako s’ pusta, baš si opustela!
Pokraj tebe, na ravnoj poljani, 55
Leže ljudi masa postreljani;
Poljana je lešom pokrivena,
Od starica, dece pa i žena,
Sneg je krvav s travom u uvojke,
Postreljani momci i devojke, 60
Mrtva majka, mrtvo drži čedo,
A krvavo njeno lice bledo.
Kad pogledah Bojnik, selo pusto,
Dimom se je obavilo gusto.
Pusto selo a pusti sokaci, 65
Od dvorova ostali dimnjaci,
Nema oca, majke, niti sina,
Niti ima kuća domaćina,
Nema deda, niti starih baka,
Nit’ unuka, nit’ njihovih đaka, 70
Nema koga stoku da nahrani,
Nit’ ko ima s kime da divani.
Krave riču, gladne ovce bleje.
....................................................................
Sad za dugo u našem Bojniku, 75
Neće biti mlađanih vojnika,
Nit’ momaka, niti devojaka,
Niti svadbe, niti pak udadbe,
Nit’ ženidbe, iit’ cure prosidbe.
Sad za dugo u to pusto selo. 80
Neće biti veselje i prelo,
Nit’ će biti kolo, ni igranka,
Nit’ muzike, radost i pevanka.
Pusta reko, i ja ću te kleti,
Ako Bojnik niko ne osveti. 85
Tako tuži vila sa Gajtaia,
Tužila je i kosu rasplela,
Žalopojku za Bojnik donela,
Pa još Pustoj govorila reci:
— Pusta reko, ti brzo poteci, 90
No kroz Bojnik tiho vodu levaj,
Svakom rane krvave umivaj,
Peri nežno grudi i marame,
Devojkama krvave đerdane,
Na dečake i na devojčice, 95
Krvavo im da opereš lice,
Redom redi pale Bojničane,
I svakome ti operi rane,
Još su oni bili hude sreće,
Nikog nema da im pali sveće, 100
Nit’ leševe tamnjanom da kadi,
A kamo li grobove da gradi.
Jablanica već krvavo teče,
Krv pronosi i jutrom i veče
Veternicu već gledam krvavu, 105
Krv prenosi u reku Moravu.
A Ibar je potekao prvi
I poneo iz Kraljeva krvi,
A i Drina krvlju uzavrela,
Ona nosi splavovima tela, 110
Sve za Dunav, a Dunav za more,
Gde se Rusi sa Nemcima bore.
Kad je vila molbu završila,
Pusta joj je reka govorila:
— Plači, vilo, žalba je golema, 115
Ali vajde od plakanja nema,
Bojnik nije pomorila kuga,
Već prokleta fašistička sluga,
"Bratska“ ga je ruka pokosila,
Našeg brata, podlog Bugarina, 120
Ne plač’, vilo, ozgo sa Radana,
Kod tebe je četa partizana,
Ne cveli mi u gori junake,
Ne rastužuj zvezde petokrake,
Ti ne tuguj nad Bojnikom selom, 125
Nad njegovom žrtvom i pepelom,
Nego kad si gore u planini,
Pridruži se Titovoj družini.
